Nedavno sam Klari po prvi put čitala knjigu Meda Padington. Knjiga je bila na engleskom, ali sam je prevodila na licu mesta, tako da je Klara čuje na srpskom. Kada je uveden lik gospođice Bird, nisam mnogo razmišljala i nazvala sam je Gospođa Bird. Pošto sam je tako nazvala po drugi put, Klara me je pogledala i rekla „Ne mama, to je gospođa Ptičica!“.
Ohrabrenje, podrška i dokaz
Bližio se Klarin treći rođendan. Znala sam da je krajnje vreme da objavim novi tekst na temu bilingvalnosti. Iako je puno napredovala, u poslednje vreme nisam napravila puno beleški na temu Klarinog jezičkog razvoja. Tako da sam počela da mislim da novi tekst nikada neću napisati. Takođe sam se pitala o čemu bih tačno trebalo da pišem i šta ja uopšte mogu da ponudim roditeljima koji su zainteresovani za ovu temu.
A onda sam zaključila… ‘MNOGO TOGA!’.
Mogu da ponudim OHRABRENJE, PODRŠKU i DOKAZ da se trud, ljubav i pažnja koju roditelj uloži u komunikaciju sa detetom na maternjem1 (u našem slučaju, i manje dominantnom) jeziku dugoročno zaista isplati.
U nastavku ću nabrojati pet stvari za koje mislim da su u mnogome doprinele da budemo tu gde jesmo sa jezicima u našoj porodici tj da ih naša ćerka priča skoro podjednako dobro.
1. Pažnja, razgovori u kojima smo prisutni, malo vremena sa ekranima
Kažu da dvo/višejezična deca progovore kasnije od vršnjaka koji odrastaju sa samo jednim jezikom. To nije bio slučaj sa Klarom. Ona je sa oko 18 meseci počela da izgovara prve reči, a zatim i fraze na oba jezika. Zaista mislim da su pažnja, razgovori u kojima smo prisutni i malo vremena sa ekranima imali velikog udela u tome. I dan danas pažljivo biramo šta sa njom gledamo i trudimo se da u ekran gleda do sat vremena dnevno.
Nedavno sam pročitala članak u srpskim novinama Danas o razvoju govora kod dece. Autorka teksta navodi da bi idealno bilo da deca čuju do 21 hiljadu reči dnevno od svojih roditelja (a ne od mašine) da bi došlo do efikasnog razvoja govora. Iako ova brojka deluje veoma visoko, autorka kaže da se broj ovih reči može izgovoriti za samo dva sata, dok obavljamo svakodnevnu rutinu sa decom kao što je večera, kupanje i uspavljivanje.
Mi, na sreću, imamo tu mogućnost da provodimo više vremena sa Klarom. Ne samo uveče, već u toku celog dana. Verujem da je i ovo bitan faktor zaslužan za to da ona počne da progovora sa 18 meseci, kao i za veličinu njenog vokabulara danas.
2. Podrška partnera
Mnogi bilingvalni roditelji u mešovitom paru/braku kažu da govore dominantnim jezikom sa decom ispred svojih monolingvalnih partnera, zato što ne žele da im se partner oseti odbačenim ili pak zapostavljenim.
Upotreba jezika u porodici i kako ona utiče na komunikaciju je za nas do sada bio najveći kamen spoticanja. Postali smo svesni ovog kamena pre jedno godinu dana i o njemu sam otvoreno govorila u tekstu O Podizanju Male Bilingvalke (Odnosi u Porodici).
Nasuprot dominantnom trendu prisutnom u višejezičnim porodicama, naš pristup je bio da ja nastavim da sa Klarom pričam na manje dominantnom jeziku čak i u prisustvu muža koji ga ne razume. Potom bih srž onoga što sam rekla njemu prevela.
Neko bi mogao da kaže da ovo zahteva previše truda i rada, ali se sa tim ne bih složila. Jeste, „zeznuto“ je, ali pozitivni rezultati nadomešćuju uloženi trud. Potrebno je vreme da ovaj vid komunikacije postane uobičajen, ali uz strpljenje i ljubav, dete se na kraju prirodno i bez problema obraća svakom od roditelja na njegovom jeziku (čak i kada smo svi u istoj sobi). Partner, takođe, vremenom malo po malo nauči nešto od manje dominantnog jezika, tako da posle ne morate od reči do reči da prevodite sve što ste rekli detetu.
Naravno, ne bih bila u mogućnosti da ovaj vid komunikacije sprovedem u delo da nije bilo Tomovog razumevanja, podrške i napora da prevaziđe jezičku barijeru i zaroni u srpski.
On sada razume mnoge fraze koje Klara i ja koristimo svakodnevno, kao na primer Gde su ti čarape? (šta bi drugo mama sa Balkana mogla sa kaže detetu koje odrasta u Velikoj Britaniji?!), Jesi gladna?, Jel’ ti se piški?; nekada i sam koristi srpski da joj postavi ovakva ili slična pitanja.
Njemu, reči kao djubre, djumbir i žubor zvuče isto (nikada ne propusti na to da skrene pažnju kada se pomene jedna od ovih reči), ali se bar trudi i znam da će se njegov srpski vremenom samo popraviti.
3. Doslednost
Doslednost je moj najbolji prijatelj. Šta u našem domaćinstvu znači doslednost osim razgovor na srpskom čak i kada je Tata u blizini?
Knjige
Klari čitam isključivo na srpskom. U slučaju da joj čitam knjigu koja je napisana na engleskom, prevodim dok čitam tako da ona čuje srpski od mene;
Ekran
Gledamo crtaće i slušamo muziku na srpskom (u originalu ili sinhronizovano). Ima da se bira, ali naši favoriti su Pepa prase, Lola & Mila, Meda Padington (njega smo nedavno otkrili!), Pevaj sa Sandrom, dečije pesme iz mog detinjstva (ali i modernije) i dobri stari jugoslovenski rokenrol.
U društvu druge dece i roditelja
Pred njima takođe međusobno govorimo srpski, bilo šta drugačije je neprirodno i zbunjujuće za obe.
4. Situacije u kojima dete ima priliku da se isključivo služi manjinskim jezikom (Language Bubbles)
Nedavno sam prisustvovala konferenciji na temu bilingvalnosti gde sam se upoznala sa ovim terminom. Language bubbles su sredine gde dete ima različite prilike da se aktivno služi (a ne samo da bude izloženo) jeziku. Ove situacije mogu biti razne:
- Poseta zemlji i porodici gde se govori manje dominantan jezik (ukoliko je to moguće);
- Redovni video pozivi sa porodicom i prijateljima koji govore taj jezik;
- Druženje sa ljudima koji pričaju manje dominantan jezik u sredini u kojoj živite;
- Organizovanje onlajn druženja/časova za decu.
Mogućnosti su brojne i sve imaju isti cilj. Da pokažu detetu da i drugi ljudi (a ponajviše njihovi vršnjaci) govore manje dominantnim jezikom. Što je bolja veza između deteta i drugih govornika manje dominantnog jezika (porodica, prijatelji, vršnjaci), razviće se jači osećaj pripadnosti i vezanosti za jezik.
5. Vaša veza sa detetom
Iako se ova stavka ne odnosi direktno na korišćenje jezika, zaista verujem da to kakvi smo sa decom: način na koji im se obraćamo, kako sa njima razgovaramo, kako se sa njima igramo itd. predstavlja važan faktor u tome koliko će želeti da nešto nauče od nas ili čak preuzmu naš način ponašanja.
Kada biste me pitali, ne bih znala da vam kažem kakav smo tip roditelja Tom i ja. Pokušavamo da izbegnemo etiketiranje, verujem kao i mnogi. Znam da radimo na tome da izgradimo snažnu i dugotrajnu vezu sa Klarom koja je puna ljubavi. Vezu zbog koje će se prvo nama obratiti kada naiđe na problem, vezu koja je čini sigurnom i samopouzdanom jer zna odakle dolazi i vezu zbog koje će imati jak osećaj pripadnosti gde god da se nađe u svetu.
Naš, ili preciznije moj rad na bilingvalnosti u našoj porodici nije gotov. Daleko od toga. Kažu da rođenje drugog deteta otežava i komplikuje stvari u korist dominantnog jezika. Uprkos tome, nadam se da ćemo uspeti da uspešno savladamo i tu prepreku. Polako se spremam za tu bitku.
Međutim, učim da treba da se osvrnem i osvestim svoja dosadašnja postignuća. Klarina bilingvalnost je ogromno postignuće za svo troje.
Prošle godine sam mislila da je nemoguće naći odgovor na pitanje „Na kom jeziku nas troje treba da pričamo?“, ali smo ga ipak našli. Možete i vi.
Ako vam je stalo i ako ne odustanete!
- Moje ćerka zapravo usvaja dva jezika od rođenja, ali ovde mislim naročito na srpski jer dolazi od mene, majke. ↩︎