Inspiraciju da pišem obično dobijem kada sam tužna. Prvi nacrt ovog teksta sam napisala dan pre nego što smo se moja ćerka i ja vratile sa letnjeg odmora u Beogradu. Najveću tugu uvek osetim kada treba da napustim svoj Beogradski dom i porodicu.
Les Voyageurs
Kada sam ovo osećanje tuge opisala sestri od tetke, pomenula mi je skulptora, Bruna Katalana, koji je autor skulptura po imenu Putnici ‘Les Voyageurs’. Napravljene su od bronze, u prirodnoj su veličini i ima ih deset. Svaka drži kofer u ruci i svakoj nedostaje deo tela. Po profesiji mornar, Katalano je često bio daleko od kuće. Bio je upoznat sa osećanjem praznine koja često prati ovu profesiju. Sada kada znam za Katalanov lik i delo, mogu da kažem da se osećam kao njegovi „Putnici“ svaki put kad treba da napustim porodicu i Beograd. Ni ovaj put nije bilo drugačije.
Otići ili ne
Ovoga leta je bilo puno razloga da zbog kovida ne odemo u Srbiju. Pojavile su se ozbiljne sumnje da je pravi broj slučajeva sakriven od javnosti u kasno proleće uoči parlamentarnih izbora. Zbog toga je nepoverenje u Vladu poraslo, građani su izašli na ulice, što je navodno dovelo do ponovnog porasta obolelih od kovida.
Pomisao na to da ne vidim svoje mi se nikako nije svidela. Uvek sam volela često da idem kući, ali je moja potreba da budem tamo porasla od kada sam postala mama – prirodno je da želim da moja kćerka provede što više vremena sa mojom mamom i bratom.
Tako da sam pažljivo izvagala argumente za i protiv.
Zapravo postoji samo jedna mogućnost
S jedne strane je bila duga lista sa argumentima „protiv“: nemoj da vodiš Klaru u žarište korone; nemoj da zaraziš mamu i nanu virusom koga možeš da pokupiš u putu; nemoj da zaraziš mamu i nanu virusom koga možeš da pokupiš bilo gde u Beogradu; nemoj da ideš u slučaju da predsednik opet uvede policijski čas. S druge strane je bio jedan argument koji je bio jači od svih onih protiv argumenata: Idi (uz sve mere predostrožnosti protiv kovida) zato što i ti i Klara treba da provedete neko vreme sa tvojima i TAČKA.
Najbolja odluka
Kako je samo dobra ova odluka bila. U Londonu, nemamo blisku porodicu u blizini, tako da je za Klaru bilo sjajno da konačno dobije puno ljubavi i zagrljaja od bake, ujaka, ujne i drugih članova porodice. Moji najsrećniji trenuci ove godine su oni kada sam ih gledala kako se igraju, smeju i zbližavaju. Osim moje mame, njeni omiljeni ljudi trenutno su njen ujak i ujna. Oduševljena sam vremenom koje želi da provodi sa njima, dok ponavlja njihova imena i preskače svoju popodnevnu dremku.
Razvila je svoju, snažnu vezu sa njima. Takođe je vidno porasla i unapredila srpski. Mora da je to što je bila okružena i u interakciji sa više ljudi doprinelo njenom vidnom razvoju.
Malo ova, malo ona kuća
Posle tri nedelje čiste zabave u Beogradu i dve nedelje karantina u Londonu, vratiće se svom Londonskom životu. Opet će morati da prođe kroz period navikavanja u vrtiću. Kao mami, ne može a da mi ne bude teško zbog toga, ali adaptiraće se ona i navići na sve. Znam da ću i ja.
Kada imaš dve kuće, za mene je ona stara Beograd a nova London, neverovatno kako se brzo adaptiraš iz jednog filma u drugi. Na primer, ja sam sada u svojoj Beogradskoj priči u Beogradu, gde obično provodim poslednjih par dana kukajući jer moram da se vratim u London. Ali onoga trenutka kada sletimo, automatski počinje moja Londonska priča: drugo tlo, druga priča, drugi tempo.
Pišem da bih se sećala
Veoma uskoro (posle karantina) ćemo se vratiti Londonskoj rutini i moje osećanje zvano Putnici će izbledeti. Zbog toga i pišem sve ovo, da se setim: kako je dobro biti okružen porodicom; koliko je za Klarin emotivni i intelektualni razvoj bilo dobro da provodi vreme sa širom porodicom; koliko sam bila srećna kada sam je čula da sklapa jednostavne rečenice na srpskom; kako je bila srećna da je moja mama uspava (to obično radimo ili ja ili njen tata).
A da li će ona?
Iskreno poludim kada pomislim da će zaboraviti sve ove ljude i trenutke, i jezik koji je tako dobro naučila. Ali znam da je tačno kada mi ljudi kažu da će se svega i svih jako brzo setiti kada se vratimo u Beograd. To uvek tako bude.
Moj pravi dom
Umesto da brinem o Klari, trebalo bi više da brinem o sebi. Moja nostalgija i želja da se vratim kući će samo rasti kako starim. Branka Katić (koja živi u Londonu već 20 godina) je u skorašnjem intervjuu za RTS rekla nešto što i ja sama mislim: „Beograd će uvek biti moj dom … Volim sve u vezi sa Beogradom, čak i one stvari za koje mislim da su loše“.
Lekovit period
U ovom trenutku, znam da treba da budem zahvalna što sam uspela da provedem tri nedelje u Beogradu ove godine. Vreme kod kuće je bilo lekovito za mene. Kao što sam rekla svome mužu dok sam bila tamo: „Ovde se natapam ljubavlju i porodicom i nameravam da živim od ove pozitivne energije dok ne dođem opet“.