Po prirodi dosta brinem. Osećanja brige i krivice idu ruku pod ruku sa mojom ličnošću. Ovim hoću da kažem da sam sa ovom vrstom osećanja bila upoznata i mnogo pre nego što sam postala mama. Ja sam tip osobe koja hoće da crkne od krivice kada kasnim na branč sa drugaricama. O kašnjenju na posao da ne govorim.
Novi oblik krivice
Naravno, sa osećanjem roditeljske krivice sam se upoznala tek kada sam postala mama. Nadalje u tekstu ću ovu vrstu krivice zvati „mamina krivica“. Mamina krivica se javlja u raznim formama i oblicima, u mom slučaju je sveprisutna, šta god da uradim.
Izbor da budem „mama koja radi“ vodi do osećaja krivice. Izbor da budem „mama koja ne ide na posao“ vodi do osećaja krivice.
Posao i majčinstvo
Sama pomisao na povratak na posao me je činila da se osećam neugodno, čak i u ranim danima porodiljskog odsustva. Onda je pravi osećaj krivice nastupio kada je moj muž završio sa svojim porodiljskim odsustvom i kada je naša ćerka krenula u vrtić. Tamo je provodila puno radno vreme. Često sam se pitala da li je mojih od devet do pet u kancelariji vredno njenih od pola devet do pola šest u vrtiću. Cena vrtića u Londonu je visoka koliko i jedna prosečna (obično ženska) plata. Zbog toga žene često odluče da rade pola radnog vremena ili u potpunosti prestaju da rade da bi bile sa decom.
Iskreno, nisam uzela u razmatranje da prestanem da radim i budem samo mama, čak ni kada sam se rastala sa prethodnim poslodavcem. Nisam zbog krivice koju bih osetila prema svom obrazovanju, diplomama, sertifikatima sa usavršavanja, a najviše prema svojoj ambiciji. Moja želja da napredujem u korporativnom svetu je bila jaka. U kombinaciji sa napornim radom me je dovela tamo gde sam bila pre deteta… i ne samo pre deteta, već i gde sam sada. Gledam svoj CV dok se spremam za intervjue i veoma sam ponosna na sve šta sam postigla.
Plačni ponedeljak
Nikada neću zaboraviti prvi ponedeljak svog porodiljskog odsustva (tačno sedam dana pre termina). Raščistila sam orman i pažljivo odložila odeću za posao jer sam znala da mi neće trebati neko vreme. Iako je trebalo da pauziram karijeru na samo devet meseci, sećam se da sam ridala pri pomisli da je moja karijera, takva kakva je bila do sada (bez dece), gotova.
Međutim vrsta krivice koja me progoni u poslednjih par nedelja je kompleksnija: to je krivica jer nisam ni „mama koja radi“ ni „mama koja ne ide na posao“. To je krivica jer se nisam u potpunosti posvetila ni jednoj ni drugoj mogućnosti, već sam ni tamo ni ‘vamo, plutam negde između i pokušavam da se pronađem. Da shvatim da li treba da se vratim u „siti“ (London City – poslovni deo Londona) na puno ili pola radnog vremena, ili da radim od kuće ili da budem sama svoj gazda.
Negde između
Primetila sam čak da se osećam neprijatno kada upoznajem druge mame, bilo u parku ili mame iz ćerkinog vrtića. Pitanja koja se uvek pojave su „čime se baviš?“ ili „kako uspevaš da radiš sa detetom kod kuće?“ i mene bude sramota da kažem istinu. Uvek kažem istinu, ali odgovori kao što su „ne radim trenutno“ ili „između poslova sam“ zvuče pogrešno. Ili sam ja previše stroga prema sebi?
A nije da sedim na sofi i gledam Netflix po ceo dan. Ja sam trenutno zadužena za brigu o našoj ćerci i domaćinstvu. Klara je srećna, dobro raste i lepo se razvija. Kada je reč o domaćinstvu – između ostalog, ja sam ta dobra vila koja čini da se toalet papir magično pojavi u kupatilu i koja se stara o tome da razne vrste đubreta budu iznesene iz stana više puta na dan.
Priznanje
Znam da grešim, ali ja sebi ne dajem nikakvo priznanje za ovakvu vrstu doprinosa našoj porodici. Verovatno bih trebala da se potrudim da promenim ovakav pogled na situaciju, jer ako ja sama ne vrednujem svoj trud, zašto bi bilo ko drugi to činio?
Čini mi se da kojim god putem da krenem, neka vrsta mamine krivice će biti tu da mi začini već dovoljno pikantan život. Kada sam pomenula ovaj osećaj mamine krivice svojoj mami, rekla mi je „Dobrodošla u klub. Taj osećaj je sada tu i nikada te neće napustiti, tako da se nauči da živiš sa njim!“
To je lakše reći nego uraditi Mama, lakše reći nego uraditi. Ali ću da pokušam. Stvari se veoma polako vraćaju u normalu posle korone ovde u Velikoj Britaniji. Naš vrtić se otvara prvog juna, mada smo mi odlučili da sačekamo nekoliko nedelja pre nego što vratimo ćerku tamo. Shvatam da imam sreće što mogu da biram da provedem više vremena sa svojim detetom. Neki roditelji to jednostavno ne mogu da urade zbog obaveza na poslu.
Tako da ću u narednih par nedelja pokušati da otklonim osećanje mamine krivice iz svakodnevnog života. Pokušaću da uživam u tome da sam mama svojoj ćerci puno radno vreme pre nego što ponovo krene u vrtić. Na kraju krajeva, vreme provedeno sa njom me trenutno čini najsrećnijom.