KAKO SMO POČELI DA UČIMO ĆIRILICU PRE LATINICE I ENGLESKE ABECEDE

U poslednje vreme često čujem rečenice tipa „Ne želim sada dete da učim ćirilicu, ne želim da se zbuni” i ona me onako, moram priznati, nažulja. Baš kao što žulja izjava da su deca sa dva ili više jezika zbunjena. Deca nisu zbunjena i verujem da mogu mnogo više nego što obično mislimo. 

Tekst u nastavku sam napisala da pruži pozitivan primer i pokaže da je učenje dva različita pisma u kratkom vremenskom periodu moguće i da daje odlične rezultate. 

Dugoročni bilingvali

Kao mala nisam eksplicitno učena da verujem u svoj instinkt, tako da se u mladosti nisam njime mnogo vodila. Međutim, kada sam postala mama počela sam svoj instinkt da slušam sve više. Tada mi je stomak rekao da želim da prenesem srpski jezik na svoju decu. Ne samo da ga prenesem, već da bih volela da ga moja deca koriste dugoročno. 

Čitanje knjiga

Za mene su knjige i čitanje deci na mom jeziku oduvek bili jako važan resurs u misiji očuvanja srpskog u inostranstvu. Pisani jezik je bogat, složeniji od govornog i čitanjem ga obogaćujmo. Muž i ja svako veče deci i dalje čitamo pred spavanje. Svako na svom jeziku razume se. Jedno veče, ja čitam Klari, a on Oliveru. Sledeće večeri se zamenimo. 

Sve dok im čitam, znam da će konzumirati literaturu na srpskom. Međutim, šta će se desiti onda kada više ne budu želeli da ih uspavljujemo čitanjem? Uspavljivaće se sami čitanjem (nadam se!). 

A da bi nastavili da budu u dodiru sa pisanim srpskim jezikom, potrebno je da sami umeju da ga čitaju i pišu. Čitanjem će nastaviti da proširuju svoj rečnik i na indirektan način unapređuju svoj govor na srpskom¹.

Zašto ćirilica?

Naša deca koja u školama u inostranstvu nauče jedan od alfabeta, obično sa lakoćom, sami savladaju i srpsku latinicu. Zbog toga sam odlučila da pustim da se latinica „pobrine” sama za sebe. Verovala sam da je naša ćirilica pismo na koje treba obratiti pažnju. 

Sada ćete pomisliti da sam ja celog života pisala ćirilicom i da i dan danas kucam poruke i mailove na ćirilici. Naprotiv! Ja sam lično uvek više koristila latinicu. Završila sam engleski jezik i književnost, predavala engleski i prevodila (još uvek i predajem i prevodim). S obzirom da je latinica takođe pismo koje se koristi u Srbiji i koje čitaju i ljudi u regionu, za mene je uvek bilo normalno da pišem latinicom. 

Međutim, od kada sam dobila decu počela sam da uviđam koliko je naše ćirilično pismo jedinstveno, u izvesnoj meri i kul. U meni se stvorila potreba da je, baš kao i jezik, sačuvam. 

Pomislila sam da je Vukovo² „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano” previše autentično i vredno da se ne prenese na buduće generacije. Zato sam rekla sebi kada je Klara bila mala „Hajde da kroz igru pokušamo da učimo ćirilicu pre nego što krene u školu, nemamo šta da izgubimo!“. Tako smo počele kada je imala oko tri godine.  

Metoda

Pre nego što krenem da opisujem korake u procesu usvajanja, važno mi je da napomenem da smo učile slova na zabavan način, malo po malo. Uz pesmu, igru i osmehe. Aktivnosti su uvek bile kratke, strateški smeštene između drugih igara, kreativnog rada ili odlaska u park. Češće su podrazumevale pokret i kretanje kroz prostoriju, a ređe sedenje za stolom. 

Na jutjubu ima jedan odličan kanal sa kojim ste možda već upoznati. Zove se Pevaj sa Sandrom i tamo ima divna pevljiva pesma Azbuka koja deci lako ulazi u uvo. Ogranak ovog kanala se zove Uči sa Sandrom, gde autorka u videima od po tri minuta predstavlja pojedinačna slova azbuke. Mi smo Sandru kombinovale sa knjigom Na slovo na slovo, izdavač Vulkančić, edicija Bebin svet. Jednom nedeljno smo „radile” po jedno slovo: gledale video o slovu, a zatim u gore pomenutoj knjizi imenovale razne pojmove koji počinju tim slovom.   

Vremenom smo prešle na takozvanu aktivnost „spajanje”. Na samolepljivom papiriću bih napisala slovo, a ona bi ga lepila ili ubadala na isto to slovo na posteru azbuke koji i dan danas stoji u dečijoj sobi. Kada je to savladala, onda smo uposlile kartice, pa je npr. spajala karticu sa slikom jabuke (gde je reč jabuka takođe jasno napisana), sa slovom J na posteru. Na kraju je spajala i cele reči: karticu sa slikom i napisanom rečju lopta, bi spojila sa drugom karticom gde piše lopta.

A onda su na red došli „magični” čepovi od mleka. Pošto je bila još uvek jako mala za pisanje, i dok smo još uvek vežbale grafomotoriku, pisala sam slova po čepovima (jedan čep jedno slovo) i tako smo počele da slažemo slova i pravimo reči. Kratke naravno: dan, noć, belo, žuto, krug… 

Počele smo da vežbamo pisanje slova u bukvarima-vežbankama oko njene četvrte godine. Malo po malo. Klara je do polaska u obavezno predškolsko (deca ovde kreću u Reception između četiri i pet godina) odlično raspoznavala i pisala slova azbuke, a mogla je da pročita eventualno reč od tri do četiri slova, ne više.

Efekat međusobnog dopunjavanja

Kada je krenula u englesku školu, došlo je do prave sinergije. Kako je napredovala u pisanju i čitanju na engleskom u školi, sve je bolje pisala i čitala sve duže reči na ćirilici kod kuće. Više o celom tom iskustvu možete da pročitate u tekstu Moja petogodišnja bilingvalka. Ovde bih iznela da se za nas ono što Colin Baker tvrdi³ u svojoj knjizi „A Parents’ and Teachers’ Guide to Bilingualism” pokazalo kao potpuno tačno: poznavanje ćirilice je Klari pomoglo da „ukači” englesko fonetiku, a fonetika je zauzvrat pomogla da nastavi da napreduje u čitanju i pisanju ćirilice. 

Trenutno stanje stvari 

Klara sada ide u drugi razred i uveliko pred spavanje čita knjige. Sa tatom na engleskom, sa mnom na srpskom. U školi imaju dugoročni zadatak da svakodnevno čitaju, a onda pročitano zabeleže u dnevniku pročitanog (takozvani Reading Record). Klara je svojoj učiteljici rekla da sa mamom čita na srpskom, na šta je učiteljica odgovorila da nije važno na kom jeziku čita, već da je važno da redovno čita. Zamolila ju je da u isti dnevnik upisuje i ono što pročita sa mamom na srpskom. Mi to sada redovno činimo. 

Omiljene knjige

Isidora Mun je super štivo za čitanje za decu jer je font veliki i ima puno slika. Ana Kadabra takođe. Volimo da čitamo i Jasminku Petrović. Kada smo tek počinjale sa čitanjem na glas čitale smo knjižice kratkog formata, slikovnice kao što su Krokovu i Singi Lumba, a mnogo smo volele da čitamo i Cipeliće (to su knjige iz perioda kada sam ja bila mala, i pravi su antikvitet). 

Drugorođeni bilingval

Oliver, Klarin mlađi brat, sada ima četiri godine i sa njim već godinu dana kroz igru, na isti način, učim azbuku. Pošto su sva deca drugačija, nisam imala pojma kako će proces upoznavanja sa ćirilicom ići sa njim. Ono što sada sa ponosom mogu da kažem je da Lola sam rukom iz svoje glave piše naša imena, a u vrtiću mi kažu (gde neobavezno počinju da uče engleske glasove) da odlično drži olovku i da super napreduje. 

Ono što vidim je da se on ugleda na nju, na njenu veštinu čitanja i pisanja na oba jezika. Kada zajedno radimo u radnim sveskama, Klara često preuzima ulogu učiteljice i pomaže mu sa ćirilicom. Na tome sam joj beskrajno zahvalna. 

Rezultat

Meni Klara i dan danas iz škole donosi crteže i poruke napisane na ćirilici. U školi je, usuđujem se reći, jedna od jačih u čitanju i pisanju na engleskom. Klara je glavna u kući za pisanje čestitki, bilo na engleskom bilo na srpskom. Oliver je pre neki dan, uz podršku i malo ubeđivanja napisao sa čepovima reč dvadeset (kao i borovnica, dinosaurus, filadendron). 

Učenje oba pisma od malih nogu je moguće, ona se dopunjuju i koegzistiraju u pametnim glavicama naše dece baš kao i jezici. 

Kao i sa usvajanjem jezika, pokazalo se da uložena ljubav, vreme i kreativnost daju rezultate. Oni za uzvrat otvaraju vrata pisanom, jednog dana možda čak i akademskom jeziku. Veština čitanja i pisanja na jednom jeziku stvaraju plodno tle za dugoročnu dvojezičnost koju pojedinac može da neguje onda kada izađe iz okrilja detinjstva i porodičnog doma. 

Baš kao gibanica, protesti i čitanje „Mike“, „Leta“ ili „Hajduka“, ćirilica nam predstavlja dodatnu vezu sa Srbijom i neodvojiva je komponenta našeg života između dva jezika i dve kulture. 

1. Grosjean, F. (2012), Bilingual, Life and Reality, Harvard University Press, 1st Edition, p. 98.  ↩︎
2. Dok sam pisala ovaj tekst, naučila sam da ovo nije bila originalna Vukova misao već nemačkog filologa Johana Kristofa Adelunga u osamnaestom veku.  ↩︎
3. Baker, C. (2014), A Parents’ and Teachers’ Guide to Bilingualism, 4^th edition, Multilingualism Matters, p. 126.  ↩︎