Ukoliko je celo selo potrebno da bi se odgajilo dete, onda smatram da su potrebna bar dva sela da bi se odgajilo dete koje je dvojezično. Nažalost, porodice su najčešće prepuštene same sebi u poduhvatu prenošenja manjinskog ili zavičajnog jezika u dijaspori. Međutim, ovaj zadatak neretko biva odgovornost jedne osobe u porodici: mame.
U našem slučaju, niko do mene, ženskog roditelja, nije mogao ovaj podvig da preuzme na sebe. To je zato što sam ja jedini nosilac srpskog jezika i kulture u našoj porodici. Otac moje dece je (bar do skora bio) govornik jednog jezika – engleskog.
O našim počecima kao dvojezična porodica i izazovima sam pisala ovde. Ukratko, još dok smo imali samo Klaru postavilo se pitanje šta ćemo nas troje sa naša dva jezika. Tom nije razumeo srpski koji smo Klara i ja govorile između sebe. Svesna činjenice da bi isključivanje srpskog u njegovom prisustvu još više smanjilo Klarinu izloženost njenom doslovno maternjem jeziku, dogovorili smo se da će Tom da se potrudi i uči u letu, dok mu mi prevodimo.
KORAK DALJE
Shvativši da bi poznavanje srpskog bilo dobro i za naš odnos i za našu porodicu za koju smo oboje uvek tvrdili da će biti bilingvalna, on je otišao korak dalje. Kada je bio na porodiljskom odsustvu sa našim mlađim detetom i dok smo svi zajedno bili u Beogradu jedan duži vremenski period, Tom je samoinicijativno krenuo na kurs srpskog za strance. Nakon kursa je pronašao online učiteljicu sa kojom već četiri godine ima časove konverzacije jednom nedeljno.
ŠTA NAM JE TO DONELO
Prvo, donelo je to da Tom razume šta deca i ja pričamo, tako da se ne oseća isključenim. Takođe, više ne postoji potreba da mu stalno prevodimo. Kada me neko pita kako Tomu ide srpski (a verujte ovo pitanje se jako često javlja), iskreno kažem da ne mogu više da ga ogovaram iza leđa, jer većinu toga razume.
Dalje, ja mu se često obraćam na srpskom pred decom. Trudi se da odgovori na srpskom, a neretko i sam započne razgovor na mom jeziku. Posledica toga jeste da naša deca vide i čuju da se tata trudi, da govori i razume. To njima daje znak da srpski nije samo mamin jezik, već jezik naše porodice, koji u našoj kući ima status kao i engleski i da ga je važno sačuvati.
Treće, i ovo je opet bila njegova inicijativa nakon što sam mu pročitala redove i redove literature na ovu temu – kada večeramo, počeo je da govori isključivo srpski za stolom. Ovaj obrok je deo dana kada se trudimo da svi govorimo srpski zajedno. Iako bi nekada mnogo lakše bilo da mu samo nešto objasnimo na engleskom, decu motivišem da „pomognu tati da vežba jezik” jer „nema gde drugo”. Tako da je večera ne samo odlična prilika da tata vežba srpski, već i izgovor da se upotreba srpskog kod naše dece poveća, pošto sa tatom inače govore engleski.
DA POJASNIM
Srpski nije jezik koji se isključivo govori u našoj kući (takozvana strategija ML@home/manjinski jezik kod kuće). Tom i dalje sa Klarom i Oliverom primarno komunicira na engleskom. Njegov srpski je dobar, ali mi se neretko desi da se zapitam „Bože, da li je moguće da ovo ne razume?”. Nadam se da sam uspela da vam dočaram stanje stvari.
OGROMNA RAZLIKA
Međutim, to što tata vlada srpskim onoliko koliko vlada i što ga koristi doprinosi drugačijoj dinamici u porodici od one u kojoj tata ne govori/razume ili u kojoj se tata NE DAJ BOŽE oseća isključenim zato što ne govori mamin manjinski jezik. Jezička situacija kod nas daleko je od izbalansirane, ali je više fer.
I evo sada pitanja: Ako se osećaju isključeno, zašto partneri koji govore dominantan jezik ne počnu da uče manjinski jezik onog drugog? Jezik koji taj partner pokušava da prenese na decu. Zašto se, u većini slučajeva, roditelj nosilac manjinskog jezika prebacuje na dominantni jezik partnera u njegovom ili njenom prisustvu? Žao mi je, ali kada par vaspitava dvojezičnu decu, znati reći „dobar dan”, „doviđenja” i „živeli” na manjinskom jeziku partnera jednostavno nije dovoljno.
SNAGA
Pre neki dan nam je u gostima bila trilingvalna porodica. Engleski koriste u školi i društvu. Mama i tata razgovaraju na hebrejskom (maminom jeziku), deca uče hebrejski u nedeljnoj školi i govore ga sa mamom. Tatin jezik, francuski, je od sva tri najslabiji. Tata ga govori deci, oni ga razumeju, ali ne odgovaraju na francuskom.
Tata očigledno jako dobro razume napor koji je potrebno uložiti da bi se preneo manjinski jezik na decu. U jednom trenutku je čak pomenuo i reč „sacrifice“ (žrtva, žrtvovanje) kada je hteo da mi čestita što naša deca toliko dobro vladaju srpskim.
Rekao mi je da sam očigledno „jaka žena, sa stavom” kada sam uspela to što jesam. Rekao je da je i njegova supruga takva kada je reč o hebrejskom i da mora da je i njega i mog muža Toma ta snaga privukla kod nas.
NE BI TREBALO DA BUDE TAKO
Ovo nije prvi put da mi je neko pomenuo snagu žene u ovom kontekstu. Pitam se da li su samo „snažne” žene te koje uspevaju da prenesu svoje jezike na svoju rođenu decu i zašto je to tako? Jer ne bi trebalo da bude.
Žena ne bi trebalo da mora da bude snažna (šta god ta snaga značila) da bi ubedila muža da je podrži u očuvanju njenog jezika. Verujem da je najprirodnije da je muž podrži, ako ne zbog svih dobrih strana koje poznavanje maternjeg jezika ili jezika uopšte donosi, onda zato što je to važno NJOJ, njegovoj supruzi. Ženi koju voli, sa kojom je odlučio da provede svoj život i sa kojom je odlučio da ima decu. Da odem korak dalje, mislim da je važno da partner uloži napor i krene da uči taj jezik. Baš kao što je Tom uradio.
Onda kada smo Tom i ja vodili razgovore o jezicima u našoj porodici znam sledeće: da nisam ostala uporna i dosledna u svojoj nameri da se deci isključivo obraćam na srpskom čak i pred njim, naša deca sada ne bi vladala srpskim onako kako njime vladaju danas. Možda ga ne bi ni govorila. Uprkos snazi, beskrajno sam mu zahvalna što je prigrlio srpski i što me podržava u jezičkim poduhvatima
INSISTIRAJTE
Iz iskustva znam da je ovo osetljiva, ponekad i jako bolna tema. Isto tako verujem da o njoj treba više da se priča. Smatram da je veoma važno obaviti razgovore na ovu temu pre nego što dođu deca. Ukoliko su deca već tu, onda je pravi momenat za to sada.
Verujem da u fer partnerskom odnosu nosilac dominantnog jezika treba da uloži napor i nauči manjinski jezik partnera. Oni su za to sposobni, pitanje je samo koliko im (ni)je stalo! Ponavljam, oni su za to sposobni. Isto koliko su i naša deca sposobna da budu dvo ili više jezična. Ali uloga roditelja ovde igra ogromnu ulogu.
U DVOJE JE LAKŠE
U svetu i u društvima koji nemaju sisteme podrške za održavanje manjinskih jezika, u dvoje je mnogo lakše nego kada si potpuno sam(a)!