UPOZORENJE: POSTOJI MOGUĆNOST DA ĆU U OVOM TEKSTU ZVUČATI KAO VEOMA PONOSNA MAJKA!
Klara je ta sa kojom sam osetila prvu iskru želje da odgajam dvojezično dete na način na koji to danas radim. Dok je bila jedinica, redovno sam pisala o njenim jezičkim poduhvatima. Međutim, nedavno sam shvatila da njoj samoj nisam posvetila tekst na blogu od kada se rodio mali prdavac. A od tada, u njenom životu se dosta toga promenilo: recimo krenula je u školu!
Zato ovaj tekst posvećujem isključivo njoj, njenim poduhvatima i uspesima, kako u domenu dvojezičnosti tako i života.
Obavezna škola na engleskom jeziku
Ako čitate moj blog znate da sam veoma strahovala od Klarinog početka formalnog školovanja na engleskom jeziku. U prvu godinu obavezne škole u Engleskoj deca kreću sa četiri ili pet godina. Iako je prva godina u stvari predškolsko, zove se Reception, stvari postaju ozbiljnije. Sada se u školu ide svaki dan (u vrtić je išla samo četiri puta nedeljno) i osim u toku raspusta, nema dužih poseta Beogradu.
Zašto sam se ovaj put brinula
Mene su na nivou Klarinog uzrasta posebno brinule dve stvari: prva, kako će učenje čitanja i pisanja na engleskom uticati na njeno poznavanje ćirilice; druga, kako će njena okolina u školi gledati na to što ona govori i srpski.
Kada je u septembru obukla uniformu i krenula u školu, i njen srpski i engleski su bili veoma jaki. Takođe je već bila upoznata sa srpskom ćirilicom. Od kada je bila sasvim mala, trudila sam se da je kroz igru približim slovima (zašto i na koji način sam to radila, trebalo bi da bude tema za poseban tekst na blogu).
Fonetika
Uskoro su u školi počeli da rade slova, mada je preciznije reći glasove. Pristupaju učenju kroz fonetiku/phonics gde uče decu kako se slova ili grupe slova izgovaraju. Formalne domaće zadatke još uvek nemaju, ali učiteljice su u početku slale videe sa glasovima koje su taj dan obradili u nadi da ćemo ih pogledati sa decom i kod kuće. Kasnije je dolazila sa rečenicama koje trebalo pročitati ili napisati kod kuće, a sada dolazi sa knjižicama koje ona sama, uz našu pomoć, treba da pročita. Knjige su prilagođene deci tog nivoa i uzrasta.
Klari je fonetika od početka dobro išla. Tako dobro da sam verovala da mogu sa njom da nastavim da radim azbuku: radne sveske i aktivnosti koje bih sama osmislila ili videla negde na internetu. Onda smo i nas dve počele da čitamo, ali na srpskom. Kao što sa tatom pred spavanje ponekad pročita knjige koje donese iz škole, tako sa mnom čita „Krokovua“ ili neku od knjiga sa slikama Jasminke Petrović za mlađe uzraste.
Prijatno iznenađenje nas je dočekalo kada smo se vratili sa Uskršnjeg raspusta. Klarine učiteljice su nas pitale da li se slažemo da ona, zajedno sa par drugih drugara iz razreda, počne da radi fonetiku sa decom iz starijeg razreda (year 1). Naravno da smo preponosni i da nismo imali ništa protiv.
Pozitivan transfer
U svom prethodnom tekstu o važnosti informisanja o dvojezičnosti iz proverenih izvora sam pomenula knjigu Colina Bakera „A Parents’ and Teachers’ Guide to Bilingualism“ (2014). Konsultovala sam je pre Klarinog polaska u školu jer sam tragala za potvrdom da njeno poznavanje ćirilice može da se očuva uprkos uvođenju novog pisma. U ovoj knjizi autor navodi da se dva pisma međusobno dopunjuju, i da ne ugrožavaju jedno drugo. On kaže da učenje čitanja na jednom od jezika biva potpomognuto znanjem/veštinom čitanja na drugom jer dolazi do transfera znanja između dva jezika.
Kod Klare se ovo zaista pokazalo kao tačno. Od kada je počela da uči da čita i piše na engleskom, lakše i bolje čita i na srpskom. Takođe verujem da je to što je imala pred znanje ćirilice, doprinelo tome da bude jedna od najboljih u godini iz engleske fonetike.
Drugi jezik/ci
Što se tiče mog straha od toga kako će deca i nastavnici gledati na njenu dvojezičnost, za sada smo imali sreće da nastavnice koje joj predaju ove godine zaista cene i podržavaju jezike koje deca govore kod kuće.
U Klarinoj školi imaju nešto što se zove Focus week. To je nedelja kada je, za neke od aktivnosti u učionici, vaše dete u fokusu. Pred početak ove nedelje, roditelji popunjavaju jako kratak upitnik koji se završava sa našim pitanjem nastavnicima. Klara je od septembra do sada u fokusu bila dva puta, i mi smo oba puta u upitniku pitali kako oni podržavaju druge jezike koje deca govore kod kuće.
Prvi put nismo dobili odgovor, dok je drugi put nastavnica detaljno napisala na koji način bukvalno daju prostor drugim jezicima u učionici. Objasnila je da ih stimulišu da na jutarnje prozivanje odgovore na svom ne-engleskom jeziku, a ponekad gledaju i crtaće na drugim jezicima. Takođe je kazala da planira da ode do veće biblioteke i nađe dvojezične knjige za nadolazeći Međunarodni dan knjige.
Jedno od narednih jutara i u toku Klarine fokus nedelje kada ju je Tom ostavljao u školi, nastavnica mu je tražila da joj kaže koju pesmu na srpskom da pusti deci. On je predložio njegovu omiljenu „Guske Pljuske“ od Tijane Dapčević, i navodno su deca uživala đuskajući.
Prihvatanje i poštovanje
Naravno da ni crtaći, ni pesme, ni „tu sam!” na drugom jeziku kada ih ujutru prozivaju neće dete više naučiti tom svom drugom jeziku u školi. Englesko obrazovanje je veoma monolingvalno i lično smatram da se oni, kao narod, plaše učenja stranih jezika. Ipak, prozivanje, pesme i crtaći će pomoći da višejezična deca uvide da je njihov drugi (ili pak prvi) jezik poštovan bilo da se radi o francuskom, srpskom, turskom ili španskom. Baš kao što je i ta strana njihove ličnosti prihvaćena i poštovana.
Važno je pitati i tražiti
Da nismo dva puta pitali, možda naše dete ne bi dobilo Tijanu Dapčević u učionici, ali pitali smo. Od samog početka smo stavili do znanja da koristimo dva jezika u kući i da nam je to jako bitno. Zahvalna sam im jer su zaista ispoštovali naš drugi jezik.
Multilingvalni London
Možda je, razmišljam ovih dana, London, sa svim svojim manama jedno od boljih mesta za gajenje dvojezičnosti. Moja deca često čuju druge roditelje na ulici i u školi kako pričaju svoj, ne engleski jezik sa svojom decom. Oni na taj način vide da nisu drugačiji. Isto tako, zbog velikog broja stranaca, škole verovatno moraju da uključe druge jezike bar u prve godine dečijeg formalnog obrazovanja. Za kasnije ćemo videti.
Za sada, Klara deluje kao jako srećna i zadovoljna i sa svojom engleskom i sa srpskom stranom. Pre neki dan mi je mama njene dobre drugarice rekla da joj je ćerka prenela uzbuđeno: „Znaš mama, Klara je Srpkinja”. Prepoznavanje te strane njenog identiteta me je usrećilo i učinilo veoma ponosnom 🙂
Mogu li još da je hvalim a da ne zvučim nadmeno
Razmišljam kako da uvedem sledeći komentar a da ne zazvučim nadmeno. Nedavno sam sedela na rođendanu sa mamama koje nisu sa Balkana, Engleskinjama većinom. Jedna od njih je izjavila kako je njena ćerka „jako samouverena”, uz komentar da „deca oko nje baš to i vole”. Kazala je za svoju ćerku „ona je jako popularna”. Meni lično nikada na pamet ne bi palo da tako nešto kažem za svoju decu, ali evo šta su meni Klarine nastavnice rekle na otvorenim vratima. Rekle su mi da je Klara super dete, da nikada nikome nije rekla da ne može sa njom da se igra. Da je deca vole i da je dobar prijatelj. Još jedan kvasac momenat za mene i muža.
Škola srpskog u Londonu
Na kraju sam htela da pomenem i školu srpskog jezika u koju takođe ide od septembra. To je dopunska škola pri srpskoj crkvi na Notting Hillu, dva sata nedeljno. Čini mi se da obožava da ide tamo, mnogo voli svoje učiteljice. Nedavno je, sa svojih pet godina, učestvovala na dve priredbe. Pred publikom od oko stotinak nepoznatih ljudi, fantastično je izrecitovala pesmicu Dobrice Erića „Pesma za školu”, koju je naučila napamet.
Koka ili jaje
Kao i sa vezom azbuka-abeceda i Klarina društvenost i opuštenost spadaju u onu koka ili jaje situaciju. Nikada nećemo moći da znamo da li je ona za sada tako uravnoteženo dvojezična zato što je pametna, ili ima neku kognitivnu prednost baš zato što je od rođenja okružena i srpskim i engleskim.
Verujem, ipak, da je njena otvorenost ka svima i lakoća sklapanja prijateljstava olakšana time što je do sada mnogo vremena provela i tamo i ovde. I u engleskom i u srpskom vrtiću i na baletu, sa jednom i drugom porodicom, na jednom i na drugom jeziku.
Zaključak
Iz dana u dan, Klara mi pokazuje da se uložena ljubav, vreme i trud zaista isplate i da su teške stvari dostižne. Bez obzira koliko zna da bude teško, jako sam ponosna na nas i na nju što smo odgajanju pristupili iz ugla dvojezičnosti, pismenosti na oba jezika i pripadnosti dvema kulturama. Kao što vidite, nije nam škodilo 🙂