Pre tačno deset godina sam osetila da mi je potrebna promena. Spakovala sam svoj Beogradski život u jedan kofer, ukrcala se na avion i otišla u London da započnem jednogodišnje master studije. Upisala sam master iz menadžmenta u komunikacijama (Communications Management). Sada vidim koliko je to davno bilo: avio kompanija kojom sam letela se tada zvala JAT, a danas se zove Air Serbia. Takođe, nisko budžetna kompanija Wizz Air tada još uvek nije letela na relaciji Beograd London.
Pogled na ovaj period deset godina kasnije
Sada kada se, deset godina kasnije, osvrnem na tu godinu znam da je bila jedna od najbezbrižnijih u mom životu. To je bila godina u kojoj sam dobila priliku da radim na hrabrosti i pokažem, sebi ponajviše, da mogu da uspem u stranom gradu, velikom i skupom, kao London. Ali tada, nisam imala taj utisak. Utisak celog iskustva je bila usamljenost. Da nisam tada, negde na početku boravka u Londonu, upoznala sadašnjeg kuma i Toma godinu dana kasnije, mislim da ne bih želela da ostanem tamo posle završetka mastera.
Hladni?
Činilo mi se da su u Londonu odnosi među ljudima hladniji nego kod Srba (i još uvek sam istog mišljenja). Međutim, moguće je da sam stekla ovaj utisak jer sam bila nova u gradu. Kada bih se našla sa kumom, grlili smo se jako. Nedostajao nam je dodir sa ljudima, a nismo imali koga drugog da zagrlimo osim jedno drugo. U to vreme nije postojalo držanje rastojanja od drugih zbog kovida, tako da nam se ovaj manjak oksitocina koji se luči pri kontaktu sa ljudima činio stran.
Studentski život
Tada sam imala 25 godina i po prvi put u životu sam živela kao pravi student – u studentskom domu sa ograničenom količinom novca, daleko od maminog stana i naninih toplih ručkova. Sećam se da je znalo da se desi da ceo dan jedem samo Sejnzberijev (Sainsbury – ime lanca supermarketa) kornflejks sa javorovim sirupom i pekan orahom. Onda bih uveče izašla i „večerala“ flašu vina.
Rejvovi
Redovno smo išli u klub Fabric (manje sam volela Ministry of Sound, a i bio je dalje od Shoreditch–a, kraja u kome sam živela). Međutim, jako brzo me je razočarao miris (prdeža!) koji se širio ovim klubovima. Nije mi se sviđao ni broj turista koji ih je posećivao. Ovo su bili komercijalni klubovi, a ja verovatno nikada nisam otkrila klubove u koje su išli oni koji u Londonu borave malo duže nego turistički.
Englesko obrazovanje
Upoznavanje sa engleskim obrazovanjem mi nije palo lako, na neki način me je šokiralo. Prvo, trebalo je da naučim da pišem eseje na kritički način. Trebalo je da navodim dobre i loše strane jednog stava na primer i na taj način govorim u korist nečega sa čime se nisam slagala. Onda, ispostavilo se da profesori zaista čitaju nacrte eseja koje bih im slala. Potom bi mi vratili te nacrte sa puno izmena i komentara kao što su: „Kako vi ovo znate?“, i „Da li biste mogli da navedete literaturu da dokažete ovu tvrdnju?“.
Na kraju, i njihov način ocenjivanja: Bila sam u šoku kada sam shvatila da ocena Distinction (bukvalno se prevodi kao odlikovanje) postoji manje više samo teoretski. Jako retko se dobija, osim ako niste Ajnštajn ili Tesla. Profesor mi je rekao da treba da slavim ako dobijem ocenu Merit (bukvalan prevod zasluga/po zasluzi). Na kraju, po rečima profesora, i ocena Pass (prošao/la) je takođe veliki uspeh. I dan danas se pitam zašto kod njih uopšte postoje ocene koje cicijaški nisu voljni da dodele vrednim studentima.
Život je postao prijatniji
Onda sam upoznala svoga muža, dobila prvi posao (i upoznala više ljudi) tako da sam počela da posedujem više novca. Takođe se uspostavio i osećaj pripadnosti. U periodu od nekoliko godina, nije bilo produženog vikenda ili odmora da nismo putovali van Engleske, sami ili sa društvom. Takođe, imala sam i period kada su bile obavezne vikend posete kafićima (mada je zaista preciznije doslovno reći kofišopovima) i restoranima zbog dobre kafe, brančeva i slikanja za Instagram (naročito sa drugaricama sa Balkana). Ovo su aktivnosti koje smo volele, a obožavale smo ih onda kada smo ih radile zajedno. Činile su nas srećnim i naoružavale nas pozitivnom energijom koja nam je pomagala da preživimo narednu radnu nedelju u kancelariji.
Posao
Što se tiče posla i kancelarijskog tj korporacijskog života pre dece, ukoliko ste bili vredni, posvećeni i ukoliko ste pokazivali nekakvu strast prema tome šta radite (ili čak ne), mogli ste da napredujete u okviru jedne kompanije. Ukoliko biste promenili kompaniju, mogli ste da napredujete više. Tako da je za mene, u to vreme, život išao po šablonu ‘dobro radi; budi nagrađen; dobro se zabavi’. Ne znam zašto sam naivno mislila da će ovaj šablon i napredak kroz život zauvek biti isti.
Zar opet osećaj neugodnosti?
Onda je dete došlo, poslodavac izneverio, desio se kovid a bliski prijatelji otišli iz grada (i države). London sada, deset godina kasnije, liči na onaj London sa početka ovog teksta. Opet mi je potrebna promena…
Ne znam zašto uvek završavam tekst tako što kažem da sam zahvalna…
Prošla decenija je bila puna doživljaja, ljubavi, sreće, divnih prijateljstava, smeha, borbe, boli i razočarenja – verovatno slično kao i život bilo gde drugde na svetu. Zahvalna sam jer sam imala priliku i podršku porodice da iskusim sve ovo u gradu kao što je London. Upoznam muža, dobijem dvojno državljanstvo i dobijem decu koja su polu Srbi polu Englezi. Šta i kako dalje, život će pokazati.
Londonu, hvala ti <3