Moj muž je od samog početka naše veze bio izložen srpskom (kroz moje skajp razgovore sa porodicom i prijateljima; takođe je dosta vremena proveo sa mojima, i u Beogradu i u Londonu). Međutim, moj maternji jezik je zvanično ušao u našu malu porodicu tek kada se Klara rodila – kao da ulazak u svet roditeljstva nije bio dovoljan. Zvanični ulazak srpskog u našu kuću nije ostavio primetne posledice u prvih 18 meseci Klarinog života. Atmosfera je počela da se zagreva kada je ona progovorila.
Tri osobe, dva jezika
Tom je nedavno otvoreno počeo da govori o svojoj brizi o jezicima u našoj porodici. Bio je zabrinut jer sa Klarom govorim samo na srpskom (a onda njemu prevedem ono najbitnije), dok on sa njom govori na engleskom. Zbog ovoga, mi zapravo ne razgovaramo u troje, već joj se oboje individualno obraćamo. Zastala sam, duboko udahnula i nije da se nisam složila sa svime što je rekao. Znala sam vrlo dobro da je sve to tačno. Takođe sam znala da, kako Klara odrasta i potreba za ozbiljnim razgovorom u troje poraste, ovo može da preraste u veći problem.
Moguća rešenja
Zaključili smo da postoje dva moguća rešenja: 1) da se ja prebacim na engleski kada smo zajedno, 2) da Tom nauči srpski. Priznala sam da mi nije do „smanjivanja“ srpskog. U našoj trenutnoj jezičkoj situaciji, srpski je taj koji je ugrožen. Ako bih ga manje govorila, to bi drastično usporilo Klarino usvajanje srpskog. Smatrala sam da hvatanje srpskog u letu nije previše teško za Toma, sada kada je jezik koji sa Klarom govorimo još uvek dosta jednostavan. Takođe se i ponavlja više nego što će u budućnosti. Moj muž je rekao da mu učenje jezika nikada nije išlo, ali je i dalje želeo da Klara odrasta sa dva jezika i bude bilingvalna.
Da li uopšte imam prava da se ljutim?
Što sam više o ovome razmišljala, sve više me je situacija ljutila… „zašto nije preuzeo inicijativu i više se potrudio da nauči?!“… ali onda, kada sam pokušala da se stavim na njegovo mesto, drugačija misao mi je proletela kroz glavu. Nas dvoje smo bili zajedno šest godina pre nego što se Klara rodila. Za svo ovo vreme, iako sam uvek govorila da će naše dete biti bilingvalno, nikada se nisam potrudila da naučim Toma srpski. On ima dobar rečnik i zna da na primer kaže „Molim vas, jedna školjka sa pečurkama“ kada naručuje u pekari u Beogradu, ali ne više od toga. Nikada nisam insistirala na tome da nauči srpski, kako sada da budem ljuta na njega?
Trebalo je da ga učim srpski pre nego što se Klara rodila
Ako se pitate zašto se nisam trudila da ga naučim srpski, odgovor je jednostavan: Nisam imala pojma koliko bi to bilo dobro za nas kao porodicu. Mi smo oboje uvek govorili da će Tom naučiti srpski zajedno sa našim detetom. Kako dete bude raslo i učilo od nule, i on će. Međutim, ispostavilo se da je mladi mozak otvoreniji za učenje jezika, tako da je Klara već ispred njega. Zbog toga se on na neki način oseća izolovano kada Klara i ja razgovaramo na srpskom.
Ne odustajem od srpskog
Imamo isti cilj – da Klara odraste sa dva jezika i bude bilingvalna. Tako da smo zaključili da rešenje leži u tome da Klara i ja pomognemo Tomu da nauči srpski. Takođe, on treba da bude otvoreniji za učenje. Od kada je pokazao da je zabrinut zbog jezika, trudim se da mu više prevodim i kažem koja reč znači šta. On je počeo da se trudi više da usvoji reči koje se često ponavljaju u mojim i Klarinim razgovorima. Takođe se trudi da ih koristi. Pre neki dan sam ga čula kako joj kaže „Hoćeš vodu?“.
Posrednica
Ono što je najbitnije je to što Klara izgleda da zna da njen tata ne priča srpski. Tako da je na sebe preuzela ulogu simultanog prevodioca kada smo zajedno. Na primer, kada je tuširam, voli da imenujem delove tela sa njom. Ona se onda okrene ka svom tati i vredno mu prevodi reč po reč.
Pričamo na ovu temu
Bitno je da napomenem da nas dvoje redovno pričamo o svemu ovome i to nam pomaže da zajedno kao par prevaziđemo teškoće usled novog jezika u kući (srpski). Ovi razgovori nam pomažu da bilingvalnost u našem domu ne postane problem. Govorimo jedan drugome kako se osećamo i to nam pomaže da uvidimo da li je jednom od nas teško. Kada je reč o jezicima, i Tom i ja i mamo i plus i minus faze. Kada je jedno od nas u minus fazi, ono drugo pokuša da pomogne.
Igramo se zajedno i na oba jezika
Još nešto što se pokazalo korisnim za svo troje: igra u kojoj svesno koristimo oba jezika. Obično se povučem kada Tom i Klara počnu da igraju neku igru (više da bih zgrabila vreme za sebe nego da uhvatim krivinu!). Nedavno sam pokušala da im se priključim. Umesto da igramo igru sa oblicima i bojama na jednom jeziku, igrali smo je na oba. Na sekund sam pomislila da bi ova igra mogla da bude previše teška ili zbunjujuća za Klaru, ali htela je da je igramo opet kad smo završili.
Ukoliko se nalazite u sličnoj situaciji, verujem da znate koliko prepreka ima put ka bilingvalnosti. Iskreno se nadam da vam je ovaj tekst koristio. Ako vi imate neke savete ili pak trikove, volela bih da ih čujem.
Budite slobodni da podelite ovaj tekst sa onima kojima može biti koristan.