Ja sam prvo dete od dva deteta u porodici. Kroz detalje iz priča o odrastanju mene i moga brata, stekla sam utisak kako je to biti drugo dete: „Leni se uvek više kupovalo nego Joki“, „Lena je uvek bila u centru pažnje“ i dobro pamtim onu priču o Jokici u roze skafanderu.
Sada, 35 godina kasnije, i ja imam drugo dete – Lolu. Verujem da mu se odeća takođe kupuje nešto manje nego njegovoj starijoj sestri. Čini mi se da ga manje i slikamo. Mada ne verujem da mu bilo koja od ove dve stavke smeta, jer ljubavi, pažnje i zagrljaja nikako ne manjka. Ali da raste onako usput, uz stariju sestru, to jeste istina.
Ne, Lolo! Tvoj razvoj jezika neće proći nezabeležen!
Kao mama dvojezične dece, svesno sam odlučila da jednoga dana ne kažem da se Lolino progovaranje desilo neprimetno, onako usput. Kao i sa Klarom, vredno sam počela da posmatram i hvatam beleške o njegovom razvoju govora i jezika. Sve sa ciljem da bar jedan tekst na ovom blogu posvetim samo njemu, drugorođenom u našoj dvojezičnoj porodici.
Tek sam skoro iz iskustva shvatila da rođeni brat i sestra ipak ne mogu imati identične uslove za odrastanje, koliko god se mi roditelji trudili da im ih pružimo. U najmanju ruku zato što drugo dete nikad nije samo, uvek ima ono prvo pored sebe, ili tu negde u blizini. Najdalje u školi, ili možda sa bakom na letovanju. Ali tu je, postoji.
Isto je i što se jezika tiče.
Lola je uvek imao pored sebe Klaru, brbljivicu, pa sam onda kada je počeo da izgovara slogove „ma ma ma“ i „ba ba ba“ sa samo osam meseci verovala da će jako brzo da propriča. Ali nije, ni sa 13 meseci kada je za bananu rekao „nana“ (tada i nikada više) i kada je jednom izgovorio „tata“.
Sa 17 meseci je, dok smo bili u Beogradu, shvatio da reč „mama“ u meni budi reakciju svaki put kada je izgovori, tako da je od tada sve mama. Kada smo se ove godine posle pet meseci vratili iz Beograda u London, Lola je napunio 20 meseci i onda je intenzivno počeo da izgovara i tata.
Veliki je kralj gestikulacije i onomatopeje: drmovi, dingovi i brmovi. On sve razume, na oba jezika, pokazuje rukama, traži da to što on pokaže ja verbalizujem, ali on ne. Odgovara rečju „da“ ili „naaaaa“ kada mu se postavi pitanje i na srpskom i na engleskom. Ako nešto ne želi, vrti glavom levo desno i namreška nos kao da je to što neće bljak. Ako ga pitam ko je lep ponosno će pokazati na sebe.
Čini mi se da mu je OK. Pre neko veče je pokušao nešto da traži od tate. Tata nije imao pojma o čemu se radi. Onda je pogledao mene, i ja sam pretpostavila da traži vodu. Bila sam u pravu. Loli je voda dodata, potreba je bila namirena. Zato mislim da mu je ovako ne verbalnom trenutno udobno. Presladak je dok mlati rukama i izgovara sve te onomatopeje, ostaje beba, ima brdo pažnje i istovremeno dobija sve ono što poželi.
Kažu decu ne treba porediti
Decu ne treba porediti, to znam. Međutim, u kontekstu razvoja govora i dvojezičnosti volim da posmatram razlike između svoje dece ali i između različitih okruženja u najranijem periodu njihovih života. Klara je jednako bila okružena engleskim i srpskim od rođenja (i onda više engleskim) kada je krenula u vrtić sa godinu dana. Počela je polako da izgovara reči na oba jezika malo nakon navršenih 18 meseci. U uzrastu u kome je Lola sada, ona se već sporazumevala sa nama.
Sa Lolom je situacija drugačija. On je do skora bio više okružen srpskim nego engleskim. Tata je i sa njim oduvek pričao na engleskom, ali je Lola jako puno vremena proveo ili sa mnom u Londonu ili u Beogradu. U Beogradu je čak dva i po meseca išao u vrtić. Tek je sa 20 meseci krenuo u vrtić u Londonu. Uz sve nas koji dosta pričamo (i sa njim i oko njega), a naročito uz Klaru, verovala sam da će odavno progovoriti na srpskom.
Brinem!
Ali nije. Evo tek sada, između 20og i 21og meseca Lola kreće da bude više vokalan. Za sebe kaže da je „beba“, zna da pokaže i kaže „torta”, „nona“ za noga i „pa-pa“. Sada kada je više okružen engleskim (u vrtiću i sa tatom kod kuće) on pravi glasovne konstrukcije koje liče na engleske. Ide po kuci, pokazuje i govori „voi“ ili „vii“ [ako me sećanje na fonetsku transkripciju engleskog još uvek dobro služi, verujem da bi ono što on izgovara ovako zvučalo /vɔɪ/ and /vi:/]. Meni to liči na englesko „What’s this?“. Onda se zabrinem. Da nikada neće progovoriti na srpskom. Proteklog vikenda sam ne znam koliko puta rekla „Šta je to?“ na njegovo /vɔɪ/. Još uvek ga nije ponovio. A onda mi se na sekundu učini da je to /vi:/ zapravo od „vidi“, pa sam to počela da modelujem. Sada „vidi“ već samouvereno ponavlja.
Tu je onda i situacija kada ga pitam gde je nešto a on kaže „e“. Ono je dosta „otvoreno“, mislim da se izgovara negde između nepca i grla. Mi u našem jeziku nemamo to /ε:/. Meni ono liči na „there“ i opet me brine, pa kad on kaže /ε:/ ja kažem „tu“, i to isto ponavlja.
Ratovi jezika
Shvatam da duge tri godine nisam bila u fazi progovaranja. Zaboravila sam kakvo je to takmičenje kada u kući imate dva jezika. Kada jedan od njih nosi titulu dominantnog, a taj pritom nije vaš. Da bih nadomestila odsustvo srpskog u okolini i dovela ga približno u rang sa engleskim u smislu aktivne izloženosti, NON-STOP pričam, pokazujem, simuliram i onomatopeišem. I to zna jako da umori.
Podsećam sebe da baš sada ne treba da odustanem
Podsećam sebe da je ovo sada taj, izazovan, momenat koga treba uhvatiti. Sada kada sam se podsetila koliko je teško, verujem da je upravo ovo momenat u kome neki roditelji odustanu i kažu da njihovo dete priča samo na dominantnom jeziku. Hrabrim sebe da je upravo SADA momenat kada ne treba odustati, već izgraditi osnovni rečnik kod deteta koji će se onda nadograđivati. Ovo je trenutak kada treba ustanoviti naviku da se sa mamom priča na srpskom (nadam se i sa Klarom, bar dok je mama tu).
Kada se te dve stvari uspostave, trebalo bi da bude lakše. Bar je bilo lakše sa Klarkom.
Opet poređenje!
Kao i Klara nekada, Lola ide u vrtić četiri puta nedeljno i tamo je po šest sati (ovde se to zove ‘kraći’ dan u vrtiću) a petkom mu društvo pravimo srpski i ja. Ono što mi jako nedostaje je moje tj naše društvo petkom. Klara i ja smo imale bliske prijateljice iz Hrvatske sa kojima smo provodile naše petke, a za Lolu i sa Lolom mi fali društvo na našem Balkanskom jeziku.
Sada kada vratim film, setim se da smo, onda kada je Klara počela da progovara, bili izolovani zbog kovida. Sa njenih 18 meseci, vrtići su bili zatvoreni i ona je po ceo dan bila sa mnom. Možda je baš zbog toga paralelno propričala na oba jezika.
Posmatram i menjam po potrebi
Iako je ovo možda bilo očigledno odavno, tek sam u skorije vreme potpuno osvestila da mi je dvojezičnost moje dece trenutni prioritet u životu. Zato dajem sve od sebe da i maleni Lola postane uspešan bilingval. Posmatram situaciju i gledam kako se stvari odvijaju. Ako vidim da nije dovoljno i da treba više da bude izložen srpskom, učiniću da se to i desi.