Pre neki dan sam se probudila u 4.30 ujutru. Misli su mi se motale po glavi. Ustala sam iz kreveta i otišla do sofe u dnevnoj sobi gde je Tom spavao (ovih dana, Tom se često tamo premesti kada ga Oliver izbaci iz našeg kreveta). Zamolila sam ga da ode da spava pored Olivera, jer ja više nisam mogla da spavam. Pre nego što je otišao, tražio je da me zagrli. Istog trenutka i potpuno neočekivano sam počela da ridam. Ridanje je potrajalo. Nije me pitao zašto plačem. Znao je.
Knjiga
U poslednjih mesec dana, knjiga „Dvojezični Braća i Sestre, Upotreba Jezika u Porodicama“ (‘Bilingual Siblings, Language Use in Families’), autorke Suzane Baron-Hauert me muči i progoni. Gospođa Baron-Hauert je nezavisna istraživačica i mama tri dvojezična deteta. Ona je zaključila da ne postoji dovoljno istraživanja koja se bave komunikacijom braće i sestara u porodicama u kojima se govori više jezika, tako da je odlučila da sama sprovede takvo istraživanje.
Njeno istraživanje se sastoji iz dva dela: prvi deo čine već postojeća ali dosta ograničena istraživanja koja su sproveli roditelji koji su po zanimanju bili lingvisti – posmatrali su svoju dvojezičnu ili višejezičnu decu kod kuće i pisali takozvane dnevnike istraživanja. U njima su beležili detalje razvoja jezika kod svoje dece ali i njihovu dinamiku korišćenja. Drugi deo istraživanja je sprovela sama autorka, i sastoji se od onlajn ankete (na koju je odgovorilo sto pet (105) dvo/višejezičnih porodica širom sveta) i studija slučaja (u kojima su učestvovale dvadeset i dve (22) dvo/višejezične porodice širom sveta).
Zaključci koji su me uznemirili
Dve glavne stvari koje sam zapamtila iz ove knjige su: 1. Svako mlađe dete u dvo/višejezičnom domaćinstvu će verovatno manje baratati manjinskim jezikom nego starija braća i sestre, i; 2. Kada deca krenu u obaveznu školu, jezik na kome se uči postaje dominantan, što dovodi do toga da braća i sestre sve manje koriste manjinski jezik.
Klara, naše starije dete, treba da krene u školu u septembru. Veoma sam ponosna zbog toga što je jako dobra u oba svoja jezika. Do sada sam se uvek osećala nelagodno po pitanju njenog školovanja na engleskom, ali sada ga se jako plašim.
Prvo dete
Pošto sam pročitala ovu knjigu, shvatila sam da je Klara relativno čest primer prvog deteta koje je izvanredno u oba svoja jezika: ona ih veoma retko meša i vrlo dobro zna sa kim treba da koristi srpski, a sa kim engleski. U knjizi se navodi da su prvorođena deca često izvanredni bilingvali zato što često imaju potpunu pažnju oba roditelja, koju bar neko vreme ne dele sa mlađim bratom/sestrom. Prvorođena deca imaju veliku korist od toga što provode jedan-na-jedan vreme sa svakim od roditelja. Ovo jedan-na-jedan vreme je od velike važnosti za porodice, kao što je naša, koje koriste OPOL jezičku strategiju kod kuće (Jedan Roditelj Jedan Jezik, One Parent One Language). Za prvorođenu decu se takođe kaže da imaju veću želju da zadovolje roditelje nego mlađa deca u porodici.
Drugo dete
Mlađa deca su manje izložena jedan-na-jedan vremenu sa svakim od roditelja, u kome su svi učesnici veoma fokusirani. Ona su rođena u većoj porodici, gde su im uzori ne samo roditelji, već i starija braća i sestre. Mlađa deca imaju korist od toga što se ugledaju na stariju braću i sestre. Ali, kako g-đa Baron-Hauert ističe, kada starije dete krene u redovnu školu, ono počne jezik škole da donosi kući. Vremenom, deca počnu da favorizuju jezik škole. Ovaj jezik se, shodno tome, naziva i dominantan jezik. Stoga, manjinski jezik je u opasnosti da pređe u pasivnu upotrebu ili da ga deca u potpunosti odbace. Ovde je bitno navesti da će deca verovatnije odbaciti manjinski jezik ako im to roditelji dozvole (pristanu da deca govore isključivo jezikom škole kod kuće).
Smanji očekivanja
Autorka dodaje da činjenica da je jedno dete u porodici dvojezično ne znači da će i ostala deca biti. Ona objašnjava da od dece u porodici treba da se očekuje da vladaju jezicima na drugačije načine, a i da jezike favorizuju drugačije. Razlozi za ovo su brojni: Razlika u ličnostima – jedno dete može da bude nadareno za jezike, a drugo da više voli sport; različite jezičke istorije – jedno dete može da bude veoma vezano za članove porodice koji govore manjinskim jezikom (npr baku i deku) i da želi da neguje tu vezu kroz jezik, dok to ne mora da bude slučaj sa drugim detetom; i rivalstvo među decom – postoje slučajevi kada starije dete priča preko ili umesto mlađeg. Mogu da preteraju u ispravljanju manjinskog jezika mlađeg deteta ili da se smeju njegovom akcentu/gramatici/rečniku. Ovo može da dovede do toga da mlađe dete odbije da govori manjinskim jezikom u potpunosti.
Osećala sam se poraženo
Mene je čitanje ovakvog materijala potpuno porazilo. Posvetila sam poslednje četiri godine života da učinim da manjinski jezik moje dece, srpski, bude jednako prisutan i jednak dominantnom, engleskom. Veoma sam svesno i sa namerom gradila čvrstu bazu srpskog kod svoje dece. Do danas su se ljubav, vreme i trud koje sam uložila veoma isplatili: veoma se ponosim Klarom i njenim znanjem srpskog jezika. Oliver razume puno toga i brblja, tako da mislim da svakog časa može da počne da izgovara svoje prve reči – na oba jezika.
Pošto sam pročitala knjigu Bilingual Siblings (Dvojezični Braća i Sestre) počela sam da verujem da su sav moj trud, kao i sve što smo do sada, kao porodica, postigli sa jezicima uzaludni na duže staze. Pitam se da li sada treba da prihvatim da će se Klarin srpski u potpunosti upropastiti kada krene u školu, a da ga Oliver možda nikada neće pričati? Ovakvo viđenje situacije me je slomilo i prouzrokovalo bol koja je dostigla vrhunac u 4.30 ujutru na sofi.
Pohvale mužu
Znam i vidim koliko je dobro imati partnera kao što je moj muž Tom. On i ja delimo želju da odgajimo decu koja su jako dobra u oba svoja jezika. On takođe sada vredno uči srpski i uvek sa ponosom pokazuje deci šta je novo naučio. Nekoliko puta se čak vratio iz parka sa nečim što je za njega veliki uspeh: brojem telefona roditelja sa Balkana. On prepozna jezik, počne da priča sa roditeljima i onda ih nekako šarmira da mu daju broj telefona. Ovo je naravno sa ciljem da proširi našu zajednicu porodica koje govore jednim od naših Balkanskih jezika.
Tom me takođe podržava u svim mojim naporima da omogućim da naša deca budu jaki bilingvali. Naravno, ali ne i bez preispitivanja. Naš odnos se (kao i svi ostali) sastoji od puno razgovora, debata, svađa, ubeđivanja i kompromisa.
Ali, postoji mogućnost da sve ovo nije dovoljno. Da se na trenutak vratim knjizi, ona kaže da čak i da koristimo jezičku strategiju manjinski jezik kod kuće (minority language at home (mL@H)) tj da Tom priča srpski sa nama, dominantni jezik naše dece bi još uvek bio jezik škole – Engleski.
Mi tj. ja
Da budem iskrena, umorna sam. Od odgajanja dece (i bez dvojezičnosti) u svetu koji nije moj i gde nemam pomoć i podršku porodice. Dalje, ponekad sam izmorena činjenicom da sam jedini stalni izvor srpskog deci, i donekle, mužu. Mi odgajamo dvojezičnu decu, ali sam zapravo najviše ja odgovorna za to da približim srpski srcima i glavicama moje dece.
Iako nisam sama, osećam se samo. Sama u stvaranju prilika da moja deca odrastu sa srpskim u Londonu: organizovanju zabavnih društvenih aktivnosti i pronalaženju roditelja kojima je jednako stalo da im deca govore jedan od naših Balkanskih jezika. Ovo drugo je zapravo toliko teško da mi se čini da ima jako malo porodica koje se trude da sačuvanju svoj jezik i svoje nasleđe. I zbog toga se često pitam da li treba da se zabrinem zato što imam toliku strast da prenesem svoj jezik i svoje vrednosti svojoj rođenoj deci.
Nešto dobro u knjizi?
Da odam priznanje autorki, ako tražite lupom, u knjizi možete naći tračke nade i ideje za to kako da povećate izloženost vaše dece manjinskom jeziku. Nijedna od tih ideja nije bila potpuno nova za mene, ali mi je bilo drago da vidim da primenjujem neke od njih i razmišljam o implementaciji drugih. Takozvano jedinstveno iskustvo na jednom od jezika (unique language experience) je nešto na čemu sam vredno radila od kada se Klara rodila: moja porodica i prijatelji su uvek bili deo Klarinog (a sada i Oliverovog) odrastanja, naše redovne posete Beogradu i prilike da ona sama stvori prijateljstva sa decom koja govore Balkanskim jezicima.
Opšti utisak ne tako dobar
Po mom mišljenju, knjiga Bilingual Siblings (Dvojezični Braća i Sestre), je zapravo izveštaj o komunikaciji između dece u dvo/višejezičnim porodicama koji je zasnovan na istraživačkom uzorku autorke. On nudi upozorenja na potencijalne probleme, ali ne i puno rešenja. Iako knjiga sadrži poglavlje koje opisuje porodice koje čine istraživački uzorak, ono što nedostaje je informacija o tome koliko je tim roditeljima bilo stalo do, koliko su uložili ili pak žrtvovali za dvo/višejezičnost svoje dece.
Ova knjiga će pružiti utehu roditeljima koji nisu bili veoma ambiciozni ili pak uspešni u podizanju višejezične dece. Potpuno suprotno, mene je ova knjiga uznemirila. Verujem da će izazvati slična osećanja i kod onih roditelja kojima je, kao meni, dvo/višejezičnost dece prioritet.
U našem slučaju, ljubav, doslednost i uloženo vreme se isplate. Bar za sada…
S obzirom na činjenicu da su moja deca još jako mala, možda sam u velikoj zabludi. Ipak, volela bih da dokažem da je drugačija „sudbina“ moguća za manjinski jezik. Zapitala sam samu sebe da li bi možda bilo mudro da odustanem od svoje misije, ali za mene ovo ipak ne dolazi u obzir. Uvek sam volela da se uhvatim u koštac sa većim izazovom. Znam da ću učiniti i ono nemoguće da bi moja deca volela, osećala se bliskim sa i govorila srpski.
Pre nekoliko meseci, Klara, Oliver i ja smo išli da se nađemo sa još jednom mamom koja je jedini izvor srpskog za svoje dete koje odrasta van naše zemlje. Objašnjavala sam Klari kako I ova mama ulaže puno truda i napora da nauči svoje dete srpski. Na to mi je Klara odgovorila: ‘Mama, mene ne moraš da učiš srpski. Ja srpski znam od onda kada sam bila u tvom stomaku. Mi treba Olivera da naučimo srpski.’
Ono što je Klara tada izgovorila mi je dalo veliki podstrek. Tada sam, takođe, shvatila da ona ne misli da ja ulažem ikakav trud da im približim srpski. Ona smatra da je srpski deo nje. A za mene je ovo razlog za dugoročnu i neprestanu borbu.