Verujem da su i leto i kuća pojmovi koji za svakog od nas znače nešto drugačije. Bar za nijansu. Već će mojoj deci jednoga dana ovi pojmovi značiti nešto drugo nego meni. Za mene leto počinje sredinom juna, kada se školska godina u Srbiji završava i traje do početka septembra tj početka nove školske godine. Kuća je nekako uvek bila i ostaće Beograd.
Ovo je tekst o našem ovogodišnjem julu i avgustu u Beogradu, u kontekstu dvojezičnosti i pripadnosti dvema kulturama. Duži boravak kod kuće u toku raspusta gde se govori manjinski jezik se za nas pokazao od neprocenljive vrednosti za dalji razvoj jezika, porodičnih veza i prijateljstava, kao i kulturno društvenog identiteta dece.
BURNE PROMENE
Bez obzira na to koliko uvek želela da dođemo i boravimo u Beogradu, ova promena tamo amo, u bilo kom pravcu da idemo, je promena i za decu i za mene. Pamtim osećaj krivice kada sam ih prvi dan ovog leta ostavila u vrtiću u Beogradu. Oliver je plakao, a Klara se stameno ali tužno pozdravila sa mnom. Taj osećaj se nastavio istoga dana kada je Oliver počeo da muca, onako prilično primetno i kada sam shvatila da je cela Klarina vrtićka predškolska ekipa, koju je stekla tokom prethodnih godina, otišla na odmore. Ovaj osećaj se javljao i kada bih ih ostavila same sa mojom mamom i otišla na trening. Tada bi Oliver vrištao, zacenjivao se od plakanja i ulazio u tantrume. U tim situacijama moga odsustva jedino je Klara mogla da ga smiri.
Moj unutrašnji kritičar uvek traži krivca u svakoj situaciji, te sam i u ovim, kao i mnogim drugima krivca našla u sebi. „Eto, da nije tebe i tvoje želje za srpskim i tvojom porodicom, deca ne bi bila izložena stresu zbog promene.“ „Da nisi to sve što jesi, možda Oliver ne bi počeo da muca; možda bi ti brak bio manje turbulentan” i tako dalje. Ali bili smo tu gde sam želela da budemo, pa sam nastavila da guram ono što sam u dubini duše znala da je ispravno za nas.
PRIVIKAVANJE
A onda se desilo ono što prirodno dolazi vremenom, mali znaci da smo počeli da se opuštamo. U Oliverovom slučaju, manje je plakao kada bih ih ostavila same sa mojom mamom ili u vrtiću. Manje je i „tantrumisao“. Stizale su slike iz vrtića gde su oba deteta zaista izgledala srećno. Zbog toga je onaj moj osećaj u stomaku popustio, jer sam počela (po ko zna koji put) da uviđam kakve su prednosti boravka kod kuće.
KONTEKST
Klara se vraćala iz vrtića sa novim saznanjima. Ispričala mi svoj prvi vic o Perici. Zatim je počela da mi recituje novu pesmicu koju je naučila. Iako je znam, ne verujem da bi je ikada naučila od mene jer je nemam u svom repertoaru. Pevušila je: „Ko ima para kupa se u moru, ko nema para kući u lavoru…”. Usledilo je pozorište, sjajni Teatrijum za decu vikendom u dvorištu zgrade Kapetan Mišinog zdanja. Pomno je pratila predstavu Put u središte igre, koja nije bila za najmlađi uzrast. Tri mlada glumca na sceni, u ulozi đaka, falširaju pesmicu „Ti i ja, ti i ja, baš bi bili srećan par“, ona je prepoznaje i počinje da peva. A onda mi nakon predstave prepričava i objašnjava neke delove koje ni ja sama nisam zapamtila.
Ona se uklapa, razume kontekst i sposobna je da prati radnju predstave. Ovo su momenti kada se narativ u mojoj glavi menja u ohrabrujući, jer vidim dokaze da ništa od ovog ne bi bilo moguće da se nismo opet bukvalno „umočili“ u Beogradsku sredinu; da ja nisam upravo to što jesam i da moja strast za bilingvalnošću i bikulturalnošću moje dece nije tako jaka kako jeste. „Bravo, jel vidiš kako im sve ovo koristi?“, kaže glas. „Mnoga deca koja odrastaju u inostranstvu nemaju priliku da iskuse ovo što proživljavaju i doživljavaju tvoja. Svaka čast na cimanju, ovo jeste teži put, ali isplatiće se. Već se isplatilo.“
BISERI
Oliver je prestao da muca posle par nedelja. Sam od sebe. I ne samo to. Pošto je još uvek mali (ima dve i po godine), kod njega se zaista vidi koliki je napredak napravio u jeziku. Ne samo da je počeo da razgovara, već je postao i jako smešan i pametan. Kada smo u restoranu u Zasavici plaćali račun, počeo je da gurka Klaru (koju inače zove Buba). Bilo je iz milošte ali se videlo da njoj ne prija. Do sada sam ga već naučila da joj se izvini tako što joj kaže: „Izvini Buba, neću više”, međutim, tog dana je sam od sebe, rekao sledeće: „Izvini Buba, hoću još!”
Iako još uvek dok govori, za sebe priča u ženskom rodu („gladna sam“, „uspela sam“ i „ustala sam“), meni je ovo ponovni dokaz kako se, ukoliko se koristi, jezik usvaja na potpuno prirodan način. Isto kao što je nekako prirodno počeo da koristi padeže, tako je isto rekao „hoću još”.
REZERVE
Sećam se koliko sam se lepo osećala lutajući po Muzeju savremene umetnosti sa decom. Gledala sam ih kako uživaju prolazeći kroz vrata raznih boja, kako đuskaju ispred izloženih ogledala i postavljaju pitanja o eksponatima. To pre podne smo vodili za nas najnapredniji razgovor o umetnosti do sad. Bila sam srećna i opuštena jer su i oni to bili. Uživali smo u momentu.
Tada sam osvestila da sve moje akcije po Beogradu i Srbiji imaju jedan cilj, a to je da stvore REZERVE ljubavi i sećanja na lepe trenutke sa porodicom, kumovima i prijateljima ovde, na srpskom jeziku. To je moja investicija u budućnost.
„NE ZNAM GDE BIH OSTALA”
Mama mi je negde sredinom avgusta ispričala svoj razgovor sa Klarkom. Mislim da je počeo tako što je moja mama izjavila da je tužna jer se Klara i Lola uskoro vraćaju u London. Na to, Klara je rekla da se raduje da opet bude sa svojim društvom u školi i da bude malo odvojena od Olivera, jer je trenutno po ceo dan u vrtiću sa njim. A onda je kazala „Ali znaš, i ovde mi je lepo. Malo ovde, malo tamo, ne znam gde bih ostala.“
POVRATAK
Osećala sam se potpuno pogubljeno po povratku sa dvomesečnog boravka u Beogradu. Večernji let je kasnio, trebalo je da provedem ceo dan sama sa Lolom. Nisam znala da li pre da se raspakujem, planiram kada ću i koliko da radim ili da usisam. Bila sam tužna, ali nisam dala da me tuga stigne*. Znala sam da sada ponovo treba iznova da se priviknemo, pa sam se opet zapitala da li je sve ovo bilo vredno cimanja.
Zaključila sam da nikako neću usisavati i da je ovo samo jedno od leta u nizu koja su najvrednija cimanja. Cimanja da se bude sa bakom, ujakom, ujnom i sestrom od ujaka; da se jede Crna ovca ili bleji u stanu samo u gaćama pod klimom jer je vrućina nepodnošljiva. Da se ide na Taru ili Staru ‘ninu, da se protestvuje i viče „Neš kopat!“. Niz ćemo nastaviti već sledećeg leta (a i pre, jer imamo i dvonedeljne raspuste u toku godine).
*Tuga je isplivala na površinu vikend kasnije kada sam ostala sama 48 sati i imala prilike da čujem svoje misli. Tada je nastao i ovaj tekst.