Prošlog leta sam naišla na fascinantnu knjigu koja se bavi mojom omiljenom temom – dvojezičnošću. U knjizi „Dvojezični mozak“ Albert Kosta1 se trudi da objasni kako dva jezika koegzistiraju u jednom mozgu. Autor takođe u knjizi ispituje uticaj dvojezičnosti/bilingvalnosti na spoznaju (kogniciju).
Oda knjizi
Ova naučna knjiga je napisana na realističan način, a prožeta je i humorom. Opremila me je novim znanjem o bilingvalnosti, razjasnila neke stvari i potvrdila druge koje sam već primenjivala u svom pristupu odgajanja malenih bilingvala. Osetila sam da mi je knjiga dosta dobrog donela i zaista verujem da zaslužuje da za nju zna više ljudi. Zato sam i odlučila da napišem ovu preporuku i prikaz.
Kada pročitate ovaj tekst, možda ćete odlučiti da pročitate celu knjigu. Svakako želim da vas podržim u toj nameri. Međutim, svrha ovog teksta je da knjigu približi onim ljudima koji su kao moj muž. On je entuzijastično počeo da je čita, ali je posle 20ak strana izgubio interesovanje i odustao.
Knjiga nudi uravnotežen2 pristup ‘bilingvalnosti kao novoj nauci’ – kako je sam Kosta naziva. Puna je opisa raznih eksperimenata koji pokušavaju da dokažu različite teorije koje imaju veze sa bilingvalnošću, npr pozitivnu korelaciju između bilingvalnosti i drugih kognitivnih funkcija. Neki od ovih eksperimenata su bili uspešni u dokazivanju takvih korelacija, dok drugi nisu dokazali ovakve pretpostavke. Kosta ove druge, manje uspešne, rezultate ne krije od nas i tvrdi da je potrebno nastaviti sa istraživanjima u budućnosti.
Ovaj prikaz sadrži saznanja koja su na mene ostavila najveći utisak.
Za koga se može reći da je dvojezičan?
Za početak, verujem da vredi pomenuti stav autora o tome ko su bilingvali. Da bi se pravično bilingvalima nazvali svi oni ljudi koji govore dva jezika, Kosta navodi da je bitno razmotriti sledeće tri promenljive vezane za jezik: godine usvajanja jezika, učestalost korišćenja jezika i stručnost u jeziku.
Na primer, ako bi godine usvajanja jezika bile jedini kriterijum tj promenljiva, onda bismo mogli da kažemo da su bilingvali jedino oni ljudi koji su od rođenja okruženi sa dva jezika. U tom slučaju bi zanemarili veliki broj ljudi koji su naučili drugi jezik kasnije u životu, ali ga jako dobro znaju i često ga koriste.
Zato je Kostin stav da svakog bilingvala treba posmatrati kao ‘jednu, od mnogih tački na beskonačnoj liniji, a ne kao različite grupe’. Međutim, kada se rade istraživanja, Kosta navodi da je potrebno da ove tri promenljive kod učesnika u istraživanjima budu što sličnije, da bi grupe bile homogene.
Prvo poglavlje: Kolevke dvojezičnosti
U prvom poglavlju Kosta govori o mehanizmima pomoću kojih bebe usvajaju jezik(e). Zatim objašnjava kako dvojezične bebe prave razliku između jezika koje čuju u svojoj okolini.
U načelu, bebe se rađaju sa osetljivošću na majčin glas i na jezike kojima su bili izloženi u stomaku. One uče jezik(e) pomoću sofisticiranog mehanizma koji se zove fonotaktika. Svaki jezik ima svoja fonotaktička pravila i ograničenja koja se odnose na građenje slogova u tom jeziku3.
Prvi put sam se susrela sa pojmom fonotaktika kada sam slušala podkast Radio Galaksija, na srpskom jeziku. U veoma interesantnoj epizodi o lingvistici i usvajanju jezika4, profesor Boban Arsenijević definiše fonotaktiku kao ‘skup osobina jezika vezanih za slog, dužinu reči, akcenat u reči, za prepoznavanje početka i kraja reči’. Slično Kosti, Arsenijević kaže da iako bebe (u stomaku i na samom početku života) ne znaju značenje reči koje čuju u svom maternjem jeziku, one jako dobro znaju gde je početak tih reči a gde njihov kraj.
Međutim, šta se dešava sa bebama koje su okružene sa dva jezika od rođenja? Kosta kaže da su jako male bebe u mogućnosti da klasifikuju reči u jedan od jezika koji ih okružuju zahvaljujući fonotaktičkim pravilima.
On daje primer dvojezičnih špansko-engleskih beba koje treba da nauče pravila o grupi suglasnika ‘str’ u oba jezika. U španskom, s i t moraju da budu odvojeni slogom (as–tro-nau-ta) ili pak mora da ih razdvaja razmak između reči (las trenes). Zbog ovih pravila, u španskom ne postoje reči koje se završavaju sa -st ili koje počinju sa str-. U engleskom ipak ima jako puno reči koje počinju sa str- (strong, strange itd). To je ono što jako mlade dvojezične bebe mogu da ‘izračunaju’ sa preciznošću računara i na taj način naprave razliku između svoja dva jezika.
U načelu, Kosta nastavlja, sa šest meseci bebe vezuju značenje za neke reči koje često čuju. Ova faza se zove faza prepoznavanja. Period oko 18 meseci starosti se naziva i fazom skoka u rečima. Ovo je vreme kada bi deca trebalo da izgovaraju po deset novih reči nedeljno.
Drugo poglavlje: Dva jezika jedan mozak
Dolazimo do mog omiljenog dela knjige. Iz njega sam naučila šta se dešava sa jednim od jezika bilingvala dok se govornik koristi onim drugim. Jezik koji se u datom trenutku ne koristi se ne može isključiti i veoma je AKTIVAN u mozgu u vreme upotrebe drugog jezika.
Moja kćerka Klara na primer: dok govori srpski, engleski je takođe aktivan u njenom mozgu. Zbog toga, njen mozak sve vreme blokira engleski, da bi se uspešno služila srpskim. I obrnuto. Na sreću, Klara odlično govori i srpski i engleski. Ona trenutna pripada onoj kategoriji ljudi koje Kosta naziva pravim žonglerima – ona uspešno koristi oba jezika i uspešno im se, po potrebi, naizmenično služi.
Međutim, što je jezik govornika koji treba da se blokira dominantniji, veći će biti zastoj ili će pak govorniku biti teže da govori onim drugim jezikom. Razlog za ovo nije samo to što govornik ne može da se seti neke reči na slabijem jeziku, već zato što se jači jezik stalno mesa sa slabijim. Zbog toga, mozak govornika mora da radi više da bi kontrolisao jači jezik.
Da bih vam ovo bolje objasnila, moram da se poslužim primerom svoga muža Toma. Tom trenutno uči srpski. Srpski je zapravo prvi strani jezik koji Tom uči. Do nedavno, engleski je bio jedini jezik koji je boravio u njegovom mozgu. Sada, kada uči srpski, on ne samo da treba da nauči rečnik i gramatiku srpskog jezika, već treba da nauči kako da blokira svoj dominantni jezik (engleski) i spreči njegovo mešanje sa srpskim. Zbog ovoga je u mogućnosti da izgovori iznenađujuće tačne rečenice na srpskom, ali to trenutno radi jako sporo.
U ovom poglavlju Kosta takođe govori o bilingvalnim razgovorima. Sve dok nisam pročitala ovu knjigu nisam znala da ovaj fenomen ima ime. Međutim, Klara se služila ovom tehnikom od kada je bila jako mala. Bilingvalni razgovori su situacije u kojima jedna osoba razgovara na dva različita jezika u isto vreme, u zavisnosti od toga kome se obraća u datom trenutku.
Kao primer, Kosta navodi porodičnu situaciju u kojoj su se španski i katalonski pričali za večerom. On kaže da se ovakve dvojezične interakcije čine naizgled haotičnim zato što se svaka osoba obraća onoj drugoj na jeziku na kome je navikla da priča sa tom osobom.
Zatim postavlja pitanje. S obzirom na to da svi za stolom govore i španski i katalonski, zar ne bi bilo lakše da se dogovore da za večerom svi koriste jedan od ova dva jezika. Kostin odgovor je odlučno ne. On objašnjava da kada jednom osoba ustanovi jezik koji govori sa nekom drugom osobom, teško je sa tom istom osobom pričati nekim drugim jezikom. Kosta kaže da je lakše menjati jezike u odnosu na osobu nego promeniti jezik na kome obično govorite sa tom osobom.
I zaista, kada je imala samo dve godine, Klara se koristila i engleskim i srpskim u istoj sobi, u zavisnosti da li se u datom trenutku obraćala svom tati (na engleskom), baki, ujaku ili mami (na srpskom). Meni su Kostini bilingvalni razgovori dali nadu da će navika koja se stvorila u ranom detinjstvu ostati sa mojom decom, čak i kada krenu u školu.
Kosta onda govori o naizmeničnom korišćenju oba jezika u jednoj rečenici, koje se takođe naziva i code switching. Iako neki smatraju da code switching ukazuje na slabije poznavanje jezika, Kosta kaže da je za ovaj fenomen zapravo potrebno znanje. Code switching prati gramatička pravila oba jezika kojima se bilingval služi. Na primer, kada je Klara rekla ‘woodena igračka’, ona je zapravo pokazala koliko dobro poznaje i engleski i srpski. Ona je iskoristila englesku reč kao koren (wood – drvo) i na njega dodala srpski sufiks –ena. Na ovaj način je stvorila pridev od reči wood. U isto vreme je složila taj pridev u rodu i broju sa imenicom igračka na srpskom.
Kasnije sam u knjizi „Biti bilingvalan: život i stvarnost” Fransoa Grožina (Bilingual: Life and Reality, François Grosjean) naučila da je Klarin izraz ‘woodena igračka’ zapravo primer fenomena koji se zove blending (kombinovanje oba jezika u jednoj reči). Po tom drugoj knjizi, primer code switching – a bi bio: ‘Pitala sa daddy da me vodi u cinema.’
Pre nego što završim prikaz ovog poglavlja, moram da pomenem jedan detalj koji je ostavio veliki utisak na mene. Jezik je moguće zaboraviti, čak iako je maternji. Ovo se zove propadanje prvog jezika. Kosta kaže da se ono dešava kada usvajanje drugog jezika utiče na prvi.
On navodi ekstreman primer u kome je drugi jezik bukvalno ‘pojeo’ prvi. Istraživanje je rađeno na deci iz Koreje koju su usvojile francuske porodice. U vreme usvajanja, deca su imala između tri i osam godina i sva su govorila korejski. Nakon usvajanja, deca su se preselila u Francusku gde su naučila francuski. Pošto nadalje nisu imala nikakvog kontakta sa korejskim, svojim maternjim jezikom, vremenom su ga potpuno zaboravila.
Treće poglavlje: Kako dvojezičnost oblikuje mozak
U trećem poglavlju, Kosta otvoreno govori o „posledicama“ bilingvalnosti. Da li ste spremni?
Neki eksperimenti u kojima se od učesnika traži da imenuju predmete ispred sebe pokazuju da bilingvalni govornici imaju sporiji i manje pouzdan pristup rečniku u poređenju sa monolingvalima (onima koji govore samo jedan jezik). Zašto sporiji pristup? Zato što se njihov drugi jezik meša sa prvim i bilingvali treba da ga blokiraju.
Zašto manje pouzdan? Autor objašnjava da na bilingvalnu osobu ne treba gledati kao na zbir dve monolingvalne osobe u jednoj. U svakom od svoja dva jezika, bilingvali imaju manji vokabular nego monolingvali. Međutim, zbirno gledano, bilingvali znaju više reči u oba svoja jezika nego monolingvali u jednom.
Zbog toga bilingvali mogu češće da se nađu u situacijama u kojima im je reč „na vrh jezika“. Ovakve situacije se dešavaju svima nama. Najčešće nam se „na vrh jezika“ nađu reči koje ne koristimo često. Međutim, bilingvali imaju više ovakvih reči u oba svoja jezika zato što oni koriste svaki od svoja dva jezika ređe nego što monolingvali koriste svoj jedan jezik. Da li vam to ima smisla? Za bilingvala, korišćenje jezika A smanjuje upotrebu jezika B, i obrnuto.
Kosta tvrdi da ne treba brinuti o veličini rečnika bilingvala, zato što se sa godinama, naša sposobnost za učenje jezika ne smanjuje. Zato odgovornost leži u samim bilingvalima (a ja bih na ovo dodala i njihovim roditeljima kada su deca mala) da se okruže leksički bogatim materijalima kao što je dobra književnost i rade na proširenju svoga rečnika, u oba jezika.
A sada dolazimo do još jednog dela knjige koji je za mene među najboljima: sposobnost bilingvala za učenje trećeg jezika.
U eksperimentu su učestvovale dve grupe bilingvala od malih nogu i jedna grupa monolingvala. Sve tri grupe su dobile zadatak da nauče novi jezik. Ovaj novi jezik je bio izmišljen, da bi se izbegle sličnosti između novog jezika i jezika koje učesnici u eksperimentu već možda znaju. Na primer, ako bi se tražilo od špansko-engleskih bilingvala da nauče italijanski, taj eksperiment ne bi dao objektivne rezultate zbog toga što i španski i italijanski pripadaju romanskim jezicima i zbog toga su slični. Sličnosti među jezicima bi potencijalno olakšale učenje italijanskog za govornike španskog u odnosu na one govornike koji se služe samo engleskim na primer. Mudro, zar ne?
Rezultati ovog istraživanja su pokazali da su obe grupe bilingvala bile efikasnije u učenju rečnika novog jezika u odnosu na monolingvalne govornike. Ali ne samo to. Bilingvali imaju još jednu prednost a to je lingvistička kontrola – zbog toga što već govore dva jezika, bilingvali znaju kako da blokiraju jedan jezik dok je ovaj drugi u upotrebi. Nasuprot njima, monolingval ne samo da treba da nauči rečnik novog jezika, već i da kontroliše svoj prvi jezik i spreči njegovo mešanje. Sećate se Toma i Tomovog srpskog?
Na kraju ovog poglavlja, Kosta govori o studijama koje su dokazale da su bilingvalna deca manje egocentrična od monolingvalne. One su pokazale da su bilingvalna deca u stanju da se stave na mesto drugih ljudi lakše nego monolingvalna deca. Ovaj fenomen se naziva teorija uma i odnosi se na sposobnost da pretpostavimo da drugi ljudi ne misle isto što i mi.
Kosta nagađa da su bilingvali skloniji teoriji uma zato što zaključuju da njihovi roditelji ne misle isto pošto ne govore na isti način. Na sličan način, oni primenjuju ovu teoriju i na druge ljude. Ja, lično, takođe volim i ono drugo objašnjenje a to je da bilingvalna deca znaju da postoje bar dva načina da se posmatra svet baš kao što postoje bar dva načina da se imenuje predmet/koncept (jezik 1 i jezik 2)5.
Četvrto poglavlje: Mentalna gimnastika
Ovde Kosta govori o tome kako jezik, kognitivna/spoznajna sposobnost mozga, utiče na i međusobno deluje sa drugim kognitivnim sposobnostima, naročito pažnjom. Dokazano je, eksperimentima koji ne testiraju lingvistički kognitivni kapacitet već kapacitet za pažnju, da su bilingvali bolji u izbegavanju konflikta i blokiranju nepotrebnih informacija.
Na primer, multitasking (istovremeno obavljanje više aktivnosti), koji zahteva puno pažnje. Možda ste čuli da postoji veza između uspešnog multitaskinga i bilingvalnosti. I zaista, studije pokazuju da su bilingvalni govornici bolji u ovoj aktivnosti od monolingvalnih. Oni brže i efikasnije skreću pažnju sa jedne na drugu aktivnost, slično kao i sa jezicima. Međutim, Kosta upozorava da postoje studije koje su se trudile da dokažu ovu istu hipotezu, ali nisu uspele u tome.
Pri kraju ovog poglavlja, Kosta se fokusira na propadanje kognicije i bilingvalnost. Naš mozak čine siva masa i bela masa. ‘Sivu masu’, objašnjava Kosta, ‘čini određeni broj neuroloških tela i sinapsi koji su prisutni u prostoru cerebralnog korteksa. Belu masu, sa druge strane, čine nervna vlakna koja su prekrivena mijelinom. Ova vlakna su od kritične važnosti za prenos informacija između neurona’.
Kosta dalje razjašnjava: ‘Siva masa sabira informacije, a bela masa je kabl koji ih razvodi sa jednog mesta na drugo.’
Učenje jezika, kao i svako drugo učenje menja strukturu mozga. Kosta ovo naziva zauzimanje prostora. Neke studije su dokazale da bilingvalnost povećava gustinu sive mase, dok su druge studije dokazale da povećava robusnost bele mase.
Studija koja dokazuje povećanu snagu i otpornost bele mase kod bilingvala je rađena na bilingvalnim i monolingvalnim govornicima starim 70 godina. U toku eksperimenta, mozgovi učesnika su odmarali tj učesnicima nije zadat nikakav zadatak. Zaključeno je da je veza (bela masa) između dve hemisfere bolja kod bilingvala nego kod monolingvala.
Kosta kaže da ovakvi rezultati pokazuju da stalna upotreba dva jezika može da održi fleksibilnost mozgova, čak i pod stare dane. Zatim postavlja pitanje: da li bilingvalnost može da nas zaštiti od kognitivnog propadanja?
Kako starimo, Kosta objašnjava, naši mozgovi se smanjuju baš kao i neki drugi organi. Posledica ovog procesa je kognitivno propadanje koje može da se manifestuje slabijom pažnjom i slabijim pamćenjem. Međutim, neki ljudi stare bolje od drugih zahvaljujući kognitivnoj rezervi koja se u njihovim mozgovima vremenom izgradila. Ovo znači da dvoje ljudi, istih godina i sa istim stadijumom moždanog propadanja ne moraju da imaju iste simptome. Zašto? Zato što neki od njih mogu da imaju više kognitivne rezerve. Različiti faktori kao što je obrazovanje, bogat intelektualni i društveni život pozitivno utiču na stvaranje kognitivne rezerve u mozgu.
Posedovanje veće količine kognitivne rezerve nas nužno ne štiti od degenerativnih bolesti kao što je Alchajmer. Međutim, ono odlaže nastup bolesti. To znači da se simptomi kasnije pojavljuju. Sledeći primer bi trebao da pruži objašnjenje:
Rađeni su eksperimenti sa monolingvalima i bilingvalima koji su imali neku vrstu neurodegenerativne bolesti. Promenljive kao što je obrazovanje, kognitivne performance i zaposlenje učesnika u eksperimentu su bile slične. Rezultati su pokazali da su monolingvalni govornici odlazili kod neurologa četiri godine pre bilingvalnih.
Kosta nas ipak upozorava da veće količine kognitivne rezerve nisu uvek prednost. Dok se simptomi propadanja pojave, može biti previše kasno da se pomogne pacijentu i uspori brzina napretka degenerativne bolesti.
Međutim, ne dokazuju svi eksperimenti da bilingvalnost odlaže nastup neurodegenerativnih bolesti. Kosta smatra da bilingvalnost u kombinaciji sa drugim faktorima kao što su socioekonomski status i obrazovanje mogu pozitivno da utiču na starenje i kognitivno propadanje. On takođe navodi da postoji još mnogo prostora za istraživanja u ovoj oblasti.
Peto poglavlje: Donošenje odluka
U poslednjem poglavlju, Kosta objašnjava da su odluke koje donosimo osetljive na jezik koji koristimo u trenutku donošenja tih odluka.
On prvo objašnjava da postoji velika razlika između jezika koga ili koje naučimo u detinjstvu i onih koje naučimo kasnije u životu. Jezici iz detinjstva se najčešće uče u društvu kroz interakciju sa ljudima, prvenstveno roditeljima. Značenje reči koje su izgovorene na jeziku/jezicima detinjstva je veoma emotivno. Kada čujemo ove reči, one okidaju osećanja koja smo nekada davno prikačili za te reči dok smo komunicirali sa roditeljima.
Nasuprot tome, učenje jezika kasnije u životu se najčešće dešava u školskoj sredini. Iste reči/fraze izgovorene na jezicima koje smo naučili kasnije u životu imaju manju emotivnu vrednost.
Šta se onda dešava sa donošenjem odluka?
Kosta objašnjava da postoje dva različita sistema koja mogu biti aktivirana u procesu donošenja odluka. Prvi sistem je intuitivan i zasnovan je na našim emocijama i prethodnim iskustvima. Kada je aktiviran, ima tendenciju da ide ‘prečicama’. Zbog njih, donosilac odluke ne sagleda prednosti i mane odluke na realističan način, već ih donosi brzo na osnovu onoga što oseća da treba uraditi.
Drugi sistem je logičan ili refleksivan. Donošenje odluka uz korišćenje ovog sistema iziskuje vreme, a to je vreme koje je potrebno posvetiti razmišljanju. Ovaj sistem izbegava prečice do kojih nas vodi intuicija.
Kada se nađemo u situaciji u kojoj treba da donesemo odluku, što više emocija osetimo, više će raditi intuitivni sistem. Kada osetimo nalet emocija, manje smo u mogućnosti logično da razmišljamo.
Već smo kazali da reči izgovorene jezikom koga smo naučili kasnije u životu imaju manju emotivnu vrednost. Na taj način, možemo da zaključimo da donošenje odluka na stranom jeziku olakšava aktivaciju logičnog/refleksivnog sistema umesto emotivnog/intuitivnog. „Bićemo manje pristrasni onda kada treba da donesemo odluku na jeziku koji smo naučili kasnije u životu.“ – objašnjava Kosta.
Na samom kraju on postavlja razumno pitanje: kako je moguće da donosimo bolje odluke na jeziku na kome smo manje stručni? Objašnjava da kada se nađemo u situaciji gde treba da zastanemo i razmislimo da bismo razumeli problem (na jeziku na kome smo manje stručni), primenjujemo isti mehanizam razmišljanja i na problem (logični/refleksivni). Sa druge strane, slično onome što radimo sa dominantnim jezikom, mi BLOKIRAMO intuitivni sistem u procesu donošenja odluke.
Dragi Čitaoci, ako ste još uvek sa mnom, svaka čast! Ovde se moj prikaz knjige završava.
Nadam se da su vam naučni dokazi dali samopouzdanja, gde god bili na putu ka dvojezičnosti. Bez obzira da li ste već krenuli tim putem, ili razmišljate da krenete.
Što se mene tiče, Kostina knjiga mi je dala podstrek da nastavim sa svojom misijom. Jedan deo te misije je da nastavim da gajim malene bilingvale. Drugi, da nastavim da delim svoja iskustva i znanje sa ostalima koji se nalaze u sličnoj situaciji, bez obzira na to koliko je to tržište usko.
Nadam se da ćete pronaći vrednost u ovom tekstu, kao što sam ja pronašla vrednost u Kostinoj knjizi.
- Costa, A. (2021). The Bilingual Brain, 2nd edition, Penguin Books. ↩︎
- Jones, T. (2020) ‘The Bilingual Brain by Albert Costa review – enlightening and astonishing’, The Guardian, Tuesday, 11 February 2020. Available at: https://www.theguardian.com/books/2020/feb/11/the-bilingual-brain-albert-costa-language-review (Accessed: 11 December 2022).“Courtesy of Guardian News & Media Ltd” ↩︎
- Nordquist, R. (2020) ThoughtCo: Definition and Examples of Phonotactics in Phonology, 26 August 2020, Available at: https://www.thoughtco.com/phonotactics-phonology-term-4071087 (Accessed: 11 December 2022) 4071087 (Accessed: 11 December 2022) ↩︎
- Pavlović, D. (2019) Radio Galaksija #136: Usvajanje jezika (gost: prof. dr Boban Arsenijević) [Podcast]. 7 December 2021. Available at: https://radiogalaksija.buzzsprout.com/708018/9679226 (Accessed: 11 December 2022) ↩︎
- Henley, J. (2019) ‘My son swore in front of his grandparents. I was blamed. It made my Christmas’, The Guardian, Tuesday 26 December 2019. Available at: https://www.theguardian.com/lifeandstyle/2019/dec/26/my-son-swore-in-front-of-his-grandparents-i-was-blamed-it-made-my-christmas?CMP=Share_iOSApp_Other (Accessed: 11 December 2022) “Courtesy of Guardian News & Media Ltd” ↩︎