Nedavno sam imala veliko zadovoljstvo da pročitam roman prvenac Jelene Angelovski koji nosi naziv „Mika”. S obzirom na to da sam mama koja odgaja dva bilingvalna deteta u inostranstvu, ovaj roman je ostavio veliki utisak na mene. Preciznije rečeno, pronašla sam se u njemu.
Sa Jelenom sam obavila jedan divan razgovor na srpskom jeziku koji je sada objavljen u kategoriji snimci ovde na blogu, ali sam zamolila Jelenu i da mi odgovori na pitanja pismeno da bih naš razgovor prevela na engleski jezik. Verujem da će, ono što Jelena ima da kaže, biti interesantno i korisno svakom roditelju koji podiže bilingvalnu decu u inostranstvu, bez obzira na to koji su jezici u pitanju.
Jelena, hvala ti ☺
L: Za početak, da li bi nam rekla nešto o sebi?
J: Rođena sam i odrasla u Pančevu. Nakon što sam diplomirala srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu, vratila sam se u Pančevo i tamo predavala srpski u osnovnoj školi koju sam i sama završila.
Paralelno sa nastavničkim poslom, nastavila sam sa postdiplomskim studijama iz oblasti književnih nauka, da bih magistrirala i doktorirala na temama vezanim za srpsku prozu 20. veka. Usput sam manje ili više redovno pratila savremenu književnu produkciju, pisala prikaze za književne časopise i bavila se mentorskim radom sa talentovanom decom. Privatno, to su bile godine u kojima su mi se rađala deca, dve ćerke i sin, u razmacima od po 3-4 godine. Pre pet godina, prijavila sam se na konkurs za nastavnike u inostranstvu, bila sam upućena u Cirih i od tada nas petoro živimo u Švajcarskoj. Nastava u inostranstvu podrazumeva rad u mešovitim grupama, jednom nedeljno u svakoj grupi, a imamo ih 6-7 uglavnom. Naša nastava je organizovana u blokovima, u kojima imamo slobodu da u okviru propisanog nastavnog programa oblikujemo čas koji će sadržati pomalo od tri predmeta koje taj program obuhvata.
L: Da li možeš da nam zagolicas maštu i kažeš nam (u par rečenica) o čemu se radi u romanu?
J: Radi se o dečaku Miroslavu Antiću, koga zovu Mika. On je rođen u Srbiji, ali odrasta u Švajcarskoj. Kako to obično biva, njegovi problemi se ne rešavaju, već samo gomilaju – počev od onih sa najboljim drugom, pa sa bitangama u školi, sa učiteljicom i njenim zahtevima, sa mamom i tatom koji prolaze kroz svoju krizu, najzad i sa babom i dedom koji dižu revoluciju u Srbiji. Problemi će se rešiti, kao što su se i stvorili, međutim, Mika će nam tom putu naučiti neke veoma važne stvari i to je ono što me je primarno interesovalo.
L: Po kome si gradila Mikin lik?
J: Kada me je urednica edicije Azbučni red u Službenom glasniku i naša sjajna spisateljica i dramaturškinja Vladislava Vojnović pitala da napišem roman o našem detetu koje raste u inostranstvu, ona je to učinila imajući u vidu da ja tu decu dobro poznajem. I zaista, ja svakog dana osim svoje troje kućne dece, čija je sudbina po mnogo čemu slična Mikinoj, srećem još po dvadesetak dečaka i devojčica njegovih godina, njegovog porekla, koji odrastaju u sličnom okruženju kao Mika. Da parafraziram pesnika Miku Antića, u njima svima Mike ima.
L: Meni se, lično, čini da će se Mika dopasti različitim profilima ljudi i uzrastima. Koga si ti imala u vidu kao Mikinu ciljnu publiku?
J: Želela sam da napišem roman za najtežu publiku – tinejdžere. Nisu oni teška publika po onom po čemu su teški kao deca, već po tome što su izašli izvan plašta roditeljskih čitalačkih izbora, a još nisu sasvim izbrusili svoj ukus i pronašli ono što im se dopada, pa često odlučuju da im se ne dopadne – ništa. Međutim, pišući roman, često sam razmišljala i o sebi kao roditelju koji voli da čita svojoj deci ali se istovremeno užasava dosadnih knjiga za decu. U vreme koje posvetimo čitanju, pred spavanje, roditelju je bitna izvesna stimulacija kako bi izgurao i tu, poslednju obavezu za taj dan i kako bi ona možda postala i užitak. Zato sam kroz knjigu posejala mnoštvo referenci ili, da tako kažem, fora koje će komunicirati više s roditeljima nego sa decom.
L: Na mene je poseban utisak ostavio odnos roditelja. Ali pitanje koje možda najviše želim da ti postavim je: Zašto je mama nezadovoljna?
J: Govoreći o problemima Mikinih roditelja, želela sam da progovorim o izazovima s kojima se suočavaju iseljenici moje generacije i da tako ubijem dve muve jednim udarcem. Najpre, da deci čitaocima pokažem da ono što se možda dešava u njihovom domu nije toliko strašno i neobično, već da se može desiti, i događa se mnogima. S druge strane, želela sam da baš tim odraslim čitaocima takođe pokažem da nisu sami i da će iskustva nove imigracije polako početi da ispunjavaju tematsko polje savremene srpske književnosti. Volela bih da mislim da je Mika jedan mali deo tog procesa. Da konkretno odgovorim na tvoje pitanje – mama je načelno zadovoljna svojim izborom da se preseli, ona nedvosmisleno vidi prednosti te odluke za celu svoju porodicu, pa najzad i za sebe. No, mama je deo jednog sistema vrednosti, čiji su mnogi od nas takođe deo, koji se, zapravo, teško presađuje u nove okolnosti. Ona ima problem da ponovo osmisli svoj život. Trudila sam se da izbegnem klišee o tome da se neko negde oseća strancem, naprotiv – Mikina mama se u tom smislu dobro snašla. Međutim, ona je profesorka latinskog, ceo život je učila i usavršavala se misleći da je to dovoljno i da će nekako sve ostalo već pasti s neba. Kad se našla u novoj sredini gde je trebalo krenuti od nule i uposliti te svoje celoživotne potencijale na dobrobit svoje porodice, tu se ona nekako blokirala i ostala da se vrti u frazama koje je naučila na seminarima.
L: Ja sam, nedavno, shvatila da ne podižem samo bilingvalnu decu, već decu koja pripadaju dvema kulturama i koja su pismena na dva jezika (biculturals i biliterates). Iako, osoba može da bude bilingvalna, a da ne bude ove druge dve stvari. Ti si, sve ove tri stavke, pokrila u romanu: pismo kroz nazive poglavlja; srpski jezik kroz izraze kao što su „Šta te se tiče?”; „…ko Damjanov zelenko”, „Ćale i Keva su u ćorci…” i kulturu: Mika Antić, Partibrejkersi, tambura, aktivizam i protesti.
L: Koliko su tebi bitne (ili ne) ove tri stvari i koliko smatraš da su povezane?
J: Zavisi od cilja učenja jezika. Ako neko uči srpski kao strani jezik, iz pobuda iz kojih se strani jezik obično uči, on ne mora nužno poznavati kulturu. No, ako govorimo o našoj deci koja rastu i obrazuju se u inostranstvu, ja, iskreno, ne vidim smisao učenja jezika razdvojeno od pismenosti i kulture. Naš cilj je da osposobimo tu decu da se snalaze u svom jeziku porekla u različitim kontekstima – od porodične svakodnevice, preko „small talk“ situacija sa rodbinom u Srbiji, do razvijanja dubljih veza sa sunarodnicima, mogućnosti da prate filmove, književnost, medije na srpskom, pa i da se bave naučnim diskursom. To je neizvodljivo bez poznavanja kulture i baš tih različitih konteksta u kojima jezik može funkcionisati, a i oni u njemu. Često pominjem dečaka od 15 godina i dva metra koji mi kaže: „Boli me tiba“ – on zna za tu reč za stomak jer ju je tako čuo od mame, on ne zna da ako to kaže pred društvom u Srbiji, neće dobro proći. To je sve pripadnost kulturi, i to se uči.
L: Jedno od mojih omiljenih poglavlja je ono na slovo ’I’ – identitet, da li se i koliko deca kojoj ti predaješ osećaju kao Srbi po identitetu?
J: To je vrlo interesantno pitanje i mislim da na njega ne postoji jedan odgovor. U uzrastu u kojem je Mika, a to je recimo rani pubertet, deci postaje veoma važno to ko su i šta su, i kao da upadaju u blagu groznicu potrage za obrisima svog identiteta, koji se moraju pojaviti što pre. U toj situaciji, nacionalni identitet može biti nešto što ih odvaja od vršnjaka, recimo u razredu, i mnoga deca će ga vrlo rado prigrliti kao jednu sigurnu distinkciju. Neko obuče majicu „Nirvana“, a neko dres sa grbom Srbije, tako to otprilike ide. Ovo, međutim, nije jedini odgovor. Sasvim je realan i čest scenario u kojem se nacionalni identitet krije iz potrebe da se uklope, da ne štrče, što je upravo ono čega se i Mika često pribojava. Način na koji se prema ovom identitetu odnose roditelji, i dalje odnos deteta prema vrednostima koje se promovišu u porodici, unosi u ovaj odgovor još zaista mnogo varijacija.
L: Šta mi, kao roditelji, možemo da uradimo da pomognemo našoj deci koja žive u dijapori da nauče maternji jezik i da ga očuvaju?
J: Izlaganje, izlaganje, izlaganje jeziku. To je ključ. Dete se mora kupati u jeziku, eto baš tako. Jezik roditelja je samo jedno lice tog jezika i on je neprocenjiv resurs, ali kao što smo videli u primeru tibe dvometraša, nije sveobuhvatan. Ona afrička poslovica o celom selu koje vaspitava dete ovde se može preneti na usvajanje jezika – svi bliži i dalji članovi porodice, od malih rođaka do starih baka i deka, vršnjaci, učitelji, knjige, filmovi, muzika – sve su to izvori iz kojih roditelj u inostranstvu ponekad u pomalo veštačkim uslovima mora stvoriti taj plastenik u kojem će jezičke kompetencije njegovog deteta procvetati.
Lenin komentar: Jelena ima youtube kanal na kome se mogu naći priče i pesme za različite uzraste, kao i kratki saveti za pisanje eseja, sastava i domaćih zadataka.
L: Koja je razlika (ili sličnost) između uloge roditelja i uloge nastavnika maternjeg u dijaspori, kada je reč o usvajanju jezika?
J: Odgovor na ovo pitanje prirodno se nadovezuje na prethodni. Roditelji u dijaspori, kao i nastavnici, često pate od osećaja pojačane odgovornosti upravo zbog činjenice da predstavljaju jedan od retkih, a nekada i jedini izvor iz kojeg će njihova deca odnosno đaci usvajati jezik. To ume da bude zastrašujuće i opterećujuće, ali i divno, budući da nam omogućava izvesnu kontrolu i upravljanje tim dragocenim procesom, pa tako biramo ono što mislimo da je za tu decu najbolje. Nastavnik je u dijaspori mnogo bliži ulozi roditelja ili bliskog člana porodice nego što je to u redovnoj školi slučaj, on kroz emotivnu ravan najpre dopire do deteta i sa tog nivoa utiče na stepen njegove motivacije da jezik usvoji. To je takođe jedna dvostruka igra, istovremeno zastrašujuće odgovorna i prelepa, bogata smislom i osećajem svrhe.
L: Kako danas tvoja deca stoje sa srpskim i kako se ti, kao mama, osećaš po pitanju prelaska njihovog većinskog jezika sa srpskog na nemački?
J: Moja deca su otišla u Švajcarsku u školskom uzrastu, tako da je njihov srpski bio već zaista dobro utvrđen. Sada mi je zanimljivo da pratim kako upliv nemačkog, ali i drugih jezika, jer Švajcarska je višejezična zemlja, utiče na njihov govor i uglavnom sam zadovoljna jer mislim da ih ta multilingvalnost obogaćuje. Kao i svaka mama koja odgaja dete u inostranstvu, zazebem ponekad od utiska da njihov srpski vokabular neumitno trpi, ali se stalno vraćam onom postulatu da nam je u ovoj fazi neophodna jezička funkcionalnost, a ne jezička perfekcija.
L: Htela sam da te pitam da li postoji tendencija da se knjiga ištampa na latinici, za ljude iz regiona čije pismo nije ćirilica, ali sada znam da za ovo postoji jedno modernije rešenje? Da li bi nam nešto rekla o njemu?
J: „Mika” je peta knjiga edicije Azbučni red, koju je osmislio Goran Petrović. U osnovi ove edicije jeste ideja da knjiga prati azbučni red slova. Tako je Mika roman od 30 poglavlja, od kojih je svako posvećeno jednom slovu azbuke. Dakle, objavljivanje na ćirilici bio je jedini logičan izbor. Međutim, imajući u vidu da govori o odrastanju u inostranstvu i da se kao takva obraća upravo deci koja su u poziciji sličnoj Mikinoj – dakle da ne znaju ćirilicu, razmišljali smo o načinu da i toj čitalačkoj publici omogućimo kontakt s ovom knjigom. U tome nam je pomogla gospođa Olga Buchholz, koja je upravo u Švajcarskoj osnovala izdavačku kuću Audiomanija. Ona se bavi izdavanjem audio- i e-knjiga na našem jeziku, baš za decu koja rastu u dijaspori. Audio-knjige su nešto na šta su oni navikli i rado ih slušaju na stranim jezicima, a sada imaju mogućnost da čuju i knjigu koja je pisana (i pročitana) baš za njih.
L: Kako do knjige u Srbiji/u inostranstvu?
J: U Srbiji je „Miku” relativno jednostavno naći – koliko znam ima je u svim knjižarama Službenog glasnika, ali i u drugim bolje snabdevenim knjižarama. Moguće ju je takođe nabaviti i onlajn. Za inostranstvo se još uvek dovijamo, ali nadamo se da ćemo uskoro moći i to da ponudimo. Audio-Mika je lako dostupan na nekoliko različitih platformi za audio-knjige, zavisno od zemlje i kontinenta, a sve informacije o tome moguće je naći na sajtu Audiomanije.
L: „Mika” je već osvojio nagrade? Da li bi mogla nešto više da nam kažeš i o predstavi?
J: „Mika” je osvojio tri velike i važne književne nagrade: nagradu Zmajevih dečjih igara „Rade Obrenović”, nagradu Grada Niša „Maleni cvet” i regionalnu nagradu „Dragan Radulović”, koju dodeljuje Grad Podgorica. Za mene je to i dalje pomalo nadrealan sled događaja, ali možda govori o tome da je urednica Vladislava Vojnović bila u pravu kada je zamislila da je tema odrastanja u inostranstvu na neki način terra incognita u našoj književnosti za decu, i da je bavljenje tom temom nešto što će privući pažnju publike.
Prilikom dodele nagrade Zmajevih dečjih igara upoznala sam Slavicu Vučetić, divnu mladu glumicu koja vodi Mali studio pri novosadskom Pozorištu mladih. Nju je zaintrigirao „Mika”, te je odlučila da sa svojim polaznicima ove godine pripremi predstavu po tom romanu. Imala sam ogromno zadovoljstvo da prisustvujem generalnoj probi pred javni čas na kraju školske godine, da vidim kako su deca oživela likove iz romana, i to je i dalje jedno od mojih najnezaboravnijih iskustava u vezi sa „Mikom”.
L: Da li je Švajcarska dom zauvek?
J: Odluci da se preselim moralo je u mojoj glavi prethoditi jedno ozbiljno preispitivanje i redefinisanje pojma «doma». Dakle, da bih mogla da počnem da stvaram svoj dom negde drugde, morala sam sebe da ubedim da, bar za nas, ne postoji nešto što bismo zvali «dom zauvek». Jer, iskreno govoreći, ako to nije Pančevo, onda nije ništa. Tako sam ideju «doma zauvek» prevela u ideju «doma za sada» – mesta koje nam u ovom trenutku naših života po mnogo čemu odgovara i koje nam obezbeđuje dobru startnu poziciju za ono što nas čeka u nekoj sledećoj fazi života. Dakle, mesta u kojem nam je dobro, jednostavno dobro, bez mnogo teškog razmišljanja u velikim vremenskim i filozofskim dimenzijama. Hoću da kažem: mogla bih u trenu da nabrojim bar još 3-4 mesta na planeti koja bih rado zvala «domom» i mislim da je to dobro. Švajcarsku za sada od tih mesta izdvaja krug ljudi koje smo za ovih pet godina stekli i jedan prostor u kojem dišem dovoljno slobodno da mogu da napišem roman o tome kako se, daleko od doma, stvara dom.