Da li vodite decu na proteste i da li ponekad opsujete pred njima? Evo kako odgovori na ova pitanja izgledaju sa stanovišta života u dijaspori.
Ako ste već imali susreta sa ovim blogom, moguće da ste naišli na činjenicu da su za mene kultura, tradicija i društveni kontekst Srbije ključni elementi u dvojezičnom vaspitanju moje dece. Da budem preciznija, ove teme mi pomažu da im približim srpski, tako što nam daju povod za razgovor i inspiraciju za aktivnosti. One su takođe pravi način da se moja deca povežu sa tim delom sebe, kao i sa ljudima u Srbiji.
MOJA PROŠLOST
Moje sećanje na pomen srpske politike potiče iz perioda kada sam bila veoma mala. Verujem da odrastanje u Srbiji devedesetih i nije moglo biti drugačije. Sećam se protesta, šetnji, pobuna, kasnije i lupanja o šerpe. I ta sećanja nisu ružna. Podsećaju me na moje mlade roditelje, ostale članove porodice, prijatelje i njihovu decu. Podsećaju me na borbu, zajedništvo i ljubav. Na naše detinjstvo.
NJIHOVA SADAŠNJOST
Zbog toga, kao i zbog realnosti koju živimo i u Srbiji i van nje, smatram da su politički protesti sastavni deo našeg identiteta. Zato verovatno i nije šokantno što sam i svoju decu, kad god bi nam se ukazala prilika vodila na proteste. U Beogradu ili Londonu. Naravno ne na one koji su mogli da se pretvore u opasne, ali da smo se našetali, našetali smo se!
Sa Klarom smo prvi put bili na ulici protiv rudnika litijuma kada je imala samo tri godine. Sećam se da su joj pištaljke u boji bile jako interesantne. Naravno, moja mama joj je kupila prvu, roze pištaljku koju smo iznova i iznova nosile na dalje proteste. Dok nije pukla. A kako smo joj objasnili šta radimo i zašto smo tu? Kratko, jasno, i prilagođeno njenom uzrastu.
Svaki put tako, malo po malo, dok nije počela da stiče jasniju sliku. I dan danas prilagođenu njenom uzrastu. A Oliver? On je u protestima učestvovao još iz stomaka, pa onda iz bebećih kolica. Uživao je u beskonačnim količinama plazme koju sam mu davala da bi sedeo mirno. I on je stekao svoju sliku. Takvu da meni ostaje samo da se nadam da neće nešto reći ili prokomentarisati u društvu za koje komentari tog tipa nisu prikladni.
PREVIŠE
Razumem da postoje oni koji smatraju da uvlačenje srpske politike u dečji život koji se i ovako i onako primarno odvija van zemlje nije potrebno. Da je previše, da je jedan deo „nas“ koju bi rado isključili iz njihovih života. Jer mogu, jer imaju izbor, jer nisu tu.
Isto kao i psovke.
OPSOVATI PRED DECOM ILI NE, PITANJE JE SAD
Često čujemo od roditelja, naših i stranih, da pred decom ne psuju. Da se zgražavaju bilo kakvih sadržaja u kome ima psovki. OK, poštujem. Ali srpski jezik je na kreativan način toliko obogaćen psovkama da njihovim negiranjem uskraćujemo deci pristup jednom delu jezika koji je karakterističan za nas.
U svojoj knjizi „Memory Speaks: On Losing and Reclaiming Language and Self“ kanađanka češkog porekla i psiholingvistkinja Džuli Sedivi kaže da žali jer ne ume da psuje na češkom. „Nikada se nisam osećala toliko kao turista u svom maternjem jeziku“ kaže, da opiše situaciju u kojoj su neki tinejdžeri pred njom na češkom psovali na autobuskoj stanici. Ona je razumela značenje tih psovki, ono značenje koje može da se pročita na internetu, ali ne i zašto su izabrali da te psovke izgovaraju pre njom. „…da li su one toliko mlake da je prihvatljivo da se izgovore ispred odrasle nepoznate osobe?“, pitala se. Nije znala, jer nije mogla da oseti.1
Daleko od toga da pred decom psujem kao kočijaš, ali ne prezam od „jebote“, „*bem mu mater“ ili da prostite „u p* materinu“ u momentima kada situacija prirodno traži takvu reakciju. Kažem prirodno, zato što je moj tata znao da opsuje pred nama, kad smo bili deca. Prirodno zato što „znam kada i iznad svega koje psovke da koristim u određenoj situaciji”. 2
PONOSNA MAMA
Tako da sam potajno ponosna kada čujem Klaru da ponekad opsuje, neočekivano ali trenutku prikladno. Gotovo uvek reagujem sa „Ju!“ ili „Kakva dama!“, ali u kontekstu maternjeg jezika, zaista budem ponosna. Zato što ih oseća.
KAD AKO NE SAD?
Svako od nas naravno zna šta je najbolje za njegovu decu. Svako od nas ima ideju o tome kakvi ljudi želimo da naša deca postanu. A to se uči baš u detinjstvu.
Isto kao i sa psovkama, ako našu decu ne naučimo rano da ih se naša politika tiče, teško da će se za nju založiti kasnije u životu. Da ne zaboravimo, ona će za deceniju ili deceniju i po imati pravo glasa. Treba ih na vreme informisati da bi tada sami mogli da odluče koga da opsuju, a kome glas da daju!