ZAŠTO SRPSKI?

„Postoji predivna ideja da je jezik duša naroda, da je prožet suštinom njegove kulture; da pojedinac može da bude deo te duše, da se stopi sa njom ili da je na neki način udahne, ako nauči jezik tog naroda“ ¹.

SAMO NAIZGLED OČIGLEDAN ODGOVOR 

Do sada me je već nekoliko ljudi pitalo „zašto?“: zašto mi je toliko stalo da moja deca odrastaju bilingvalno? S obzirom da živimo u Londonu, zašto toliko držim do toga da govore srpski?  

Uvek sam smatrala da je odgovor na ovo pitanje očigledan. Da obrazloženje nije potrebno. Međutim, kada sam to „očigledno“ pokušala da pretočim u reči, shvatila sam da nije jednostavno. Da bih verbalizovala ono iskreno i autentično što me motiviše da mi prioritet bude da podižem svoju deca na doslovno njihovom maternjem jeziku, morala sam odgovor da potražim malo dublje u sebi.   

IDENTITET

Prvo, jezik je identitet. Džuli Sedivi, spisateljica i psiholingvistkinja kaže da je „veza između jezika i identiteta ono što motiviše ljude da očuvaju svoje jezike“ ². Već sam pominjala da ne gajim samo dvojezičnu decu, već onu koja pripadaju dvema kulturama i koja su pismena na oba jezika. Ovo u praksi znači da mi je važno da moja deca govore srpski, da budu upoznata sa i da razumeju srpsku kulturu, tradiciju i društveni kontekst. Evo i zašto:

Ponosna sam na svoj identitet: na svoju porodicu, odrastanje i vrednosti sa kojima sam odrasla. 

Ponosna sam na širok krug rodbine i prijatelja u Srbiji i poreklom iz Srbije. 

Ponosna sam na to šta sam postala odrastajući u devedesetim u Beogradu, na Vračaru. Ponosna sam na svu ljubav koju sam dobila i na svo obrazovanje koje sam tamo stekla. 

Ponosna sam na naš smisao za humor. 

Ponosna sam na Srbiju koja je uvek izlazila na ulice u znak protesta. Ponosna sam na srpske studente i one koji su uz njih na ulicama sada. 

Zato, kada bih svojoj deci uskratila njihov deo srpskog identiteta, na taj način bih im uskratila sebe. Moja deca su Srbi, koliko i Englezi i ja ih vredno, svesno i ponosno približavam tom delu njihovog identiteta.

Puštam im muziku koju je meni i mom bratu puštao tata kada smo bili mali: Bajagu i jugoslovenski rokenrol. Ne mogu da zamislim da sa svojom decom ne koristim jezik, izraze i fore koje su članovi moje porodice izmislili, prisvojili ili adaptirali. Primera radi, izraz „Kisla mi je gloova!“ se preko popularnog jutjub videa odavno uvukao u naš porodični rečnik. Volim što zajedno sa decom mogu da se smejem kada ga upotrebljavamo u različitim kontekstima. 

Na kraju, iako bih volela da su okolnosti drugačije, ponosna sam što Klaru i Olivera vodim na proteste i u Beogradu i u Londonu. Što sa njima delim, baš kao i sa nama naši roditelji, šetnje, pobunu i pištanje u pištaljke. 

JEZIK LJUBAVI

Druga stvar koja me motiviše je ljubav. Jezici koje naučimo ranije u životu su najčešće usvojeni kroz društvenu interakciju sa bliskim ljudima, uglavnom roditeljima i/ili drugim članovima porodice. Kao mali, vezujemo osećanja za reči u zavisnosti od konteksta i situacija u kojim ih čujemo. Zato reči izgovorene na jeziku ili jezicima koje usvojimo ranije u životu imaju veću emocionalnu težinu od istih tih reči izgovorenih na jeziku koga naučimo kasnije (npr u školi/akademskom okruženju) ³.

Za mene je taj jezik srpski. Jezik osećanja: ljubavi, tepanja, maženja i grdnje. Najprirodnije mi je da sa svojom decom komuniciram na svom prvom jeziku. Ta potreba mi dolazi iz stomaka. Stoga mi se čini očekivano da želim da moja deca govore istim jezikom, na istom tom emotivnom nivou. Ne samo sa mnom, već i sa meni najbližima: mojom mamom, bratom, sestrom i njihovim porodicama. 

„Povezanost je srž dvojezičnosti.“ („Connection is the heart of bilinguialism”) kaže Diandra, bilingvalna mama i aktivistkinja za bilingvalnost u Severnoj Americi (na instagramu @bilingualplaydate) da opiše suštinu dvojezičnosti.

DOBRE STRANE PRIPADNOSTI DVEMA KULTURAMA I JEZICIMA

Na kraju, tu su i dobre strane koje donosi pripadnost dvema kulturama i jezicima. Kod oba naša deteta, a naročito kod Klare koja ima šest godina, se vidi širina koju joj bilingvalnost i bikulturalnost donose. Ovo su karakteristike koje nismo imali u vidu kada smo započinjali sa dvojezičnim roditeljstvom, ali se one sada pokazuju kao sastavni deo njene ličnosti. Snalaženje u društvu: engleskom, srpskom, sa starijom i mlađom decom i sa odraslima. Veština komunikacije, samopouzdanje, empatija i razumevanje različitosti u svetu. I za kraj tu su i neverovatna veština preciznog prevođenja sa jednog jezika na drugi, kao i smisao za humor na oba jezika. 

Početkom godine sam imala priliku da stvorim uslove za i svedočim prelepoj situaciji gde su i Klarino srpsko i englesko zajedno bili na delu. Pošto zna da smo srpsko-engleska porodica i da držimo do srpskog identiteta kod svoje dece, Klarina učiteljica me je zamolila da jedan deo srpske tradicije predstavim svim prvacima u Klarinoj školi. Bila sam jako uzbuđena zbog prilike, ali sam smatrala da je jedini ispravan način da održim prezentaciju bio da je uradim ruku pod ruku sa Klarkom. Izabrale smo da predstavimo srpski tj pravoslavni Božić i Badnje veče. 

Pokazale smo svima gde se Srbija nalazi, koji jezik govorimo, kakvi smo i šta volimo da jedemo. Naravno, pomenule smo i kakvo je vreme u Srbiji. Donele smo badnjak. Igrali smo „igru“ bacanja oraha na Badnje veče čija je pravila Klara prethodno objasnila. Vežbali smo sa drugom decom da kažu Hristos se rodi/Vaistinu se rodi. Objasnila sam im da na naš Božić valja pomalo raditi ono u čemu želiš da budeš dobar cele godine, pa su i deca i učiteljice dobili zadatak da na papirićima napišu ono u čemu svako od njih želi da bude dobar. Želje smo zatim čitali naglas. Donele smo da probaju proju (koja im se uopšte nije svidela!). Troje dece je izvuklo sakrivene novčiće iz proje i dobilo male poklone od Klarke.

Ovaj dan je bio jako važan i za mene i za Klaru. Čini mi se da je uživala u iskustvu predavačice i u tome što je bila glavna. Što je svojim drugarima i učiteljicama iz engleske škole predstavila praznik koji tako dobro poznaje i koji je njen. Ja sam, sa druge strane, bila presrećna jer su srpska tradicija, kultura i jezik bili deo njenog školskog dana. Na kraju, bila sam zahvalna jer je atmosfera među svima prisutnima bila podržavajuća i prijatna. Deca i učiteljice su delovali zainteresovano i angažovano, ručice su sve vreme bile podignute u želji da nešto kažu ili pitaju. Uopšte se nisu stideli da vežbaju da izgovaraju reči na stranom jeziku, u ovom slučaju srpskom. 

U momentima u kojima mi je teško i u kojima se pitam koja je svrha istrajavanja u dvojezičnom majčinstvu, muž mi često pažnju usredsređuje na već sada vidljive dobrobiti gajenja dece sa dva jezika i u dve kulture. Na taj način me podseti da svrha istrajavanja postoji.

SVAKOM SVOJE

„Svi govornici manjinskih jezika nose u sebi osećaj za cenu koju bi bili spremni da plate da očuvaju svoj jezik“ ⁴.

Sve gore navedeno su moje lične vrednosti. Da bih živela u skladu sa njima svesno sam pristala da „platim“ cenu i žrtvujem ono što je potrebno da bih probala da prenesem srpski jezik na svoju decu.

Moje vrednosti nisu i ne pretenduju da budu univerzalna istina. Verujem da većina roditelja želi da sa svojom decom razgovara na svom prvom jeziku. Međutim, ovo nije svima prioritet, kao što je meni.   

Kada deca krenu u vrtić ili u redovnu školu na jeziku zajednice koji je drugačiji od jezika koji se govori kod kuće, dominantnost tog jezika postane takva da neki roditelji pred njime popuste. U tim situacijama, a ja ih često viđam, jezik zajednice postaje novi jezik na kome deca i roditelji komuniciraju. Razlozi su mnogi, verujem primarno nedostatak mogućnosti, kao i vremena, ali i roditeljski stav prema tim jezicima. Može li biti da neki roditelji smatraju da je dominantni jezik prestižniji ili možda korisniji za dete? Zatim, ima roditelja koji su svesno odlučili da svoj prvi jezik ne koriste sa i ne prenesu na svoju decu zbog loših iskustava koja su doživeli na tom jeziku. Na kraju, postoje i oni kojima su lekari ili socijalni radnici nažalost savetovali da se svojoj deci obraćaju na jednom jeziku zarad razvoja deteta.

Podizanje dvojezične dece na način na koji mi to radimo jeste stil života. On nije lak. Mislim da predstavlja put kojim se ređe ide. Moguće da mi se zato čini da je teško naći istomišljenike. Možda se zato, povremeno, osećam neshvaćeno. Možda me zato zaboli kada me pitaju „zašto srpski?”. 

ODGOVOR NA PITANJE U PRAKSI 

Uoči 27. januara, školske slave Sveti Sava, instagramom je kružio fenomenalan video gde dvoje ljudi repuje svetosavsku himnu. Video je duhovit, zabavan i za mene relevantan jer sam i ja u mlađim danima volela samoinicijativno da odrepujem himnu Svetom Savi. Nisam mogla da se odvojim od snimka, a u tome nisam bila sama. Nisu ni moja deca. Zajedno smo gledali, smejali se i sa oduševljenjem ponavljali tekst koji su „reperi“ ubacili u himnu.  

Da Klara ne razume srpski, da ne pohađa srpsku školu u Londonu gde je naučila himnu Svetom Savi i da dan ranije nije izvela jednu od vodećih recitacija na priredbi povodom proslave školske slave ja ovo iskustvo sa svojom decom ne bih mogla da podelim. Kada sam osvestila važnost ovog događaja, tiho sam sama sebi čestitala jer ovo zajedničko repovanje i razumevanje dela tradicije upravo daje odgovor na pitanje zašto mi je važno da Klara i Oliver govore srpski i pripadaju srpskoj kulturi tj društvu. 

ZAKLJUČAK 

Ne znam šta se nalazi na kraju ovog dvojezičnog puta (ako kraj uopšte postoji). Nadam da će moja deca biti ponosna na ono što su i šta će postati. Verujem da će mi „zašto srpski?” pitanje Klara i Lola verovatno postavljati u budućnosti. Neće biti lako pružiti im odgovor, ali zahvaljujući ovom tekstu, sada znam gde i kako da počnem sa odgovorom.

1. Sedivy, J. (2021), Memory Speaks: On Losing and Reclaiming Language and Self, The Belknap Press of Harvard University Press, p. 127. ↩︎
2. Sedivy, J. (2021), Memory Speaks: On Losing and Reclaiming Language and Self, The Belknap Press of Harvard University Press, p. 195. ↩︎
3. Costa, A. “Language and Emotion, or When Words Don’t Express What They Should”. The Bilingual Brain, 2^nd edition, Penguin Books, 2021, pp 126 – 129. ↩︎
4. Sedivy, J. (2021), Memory Speaks: On Losing and Reclaiming Language and Self, The Belknap Press of Harvard University Press, p. 13. ↩︎